Film in Serbia
• Intervju: Boris Kopilović, tehničar gimbala – Kako sam ušao u filmsku industriju

Intervju: Boris Kopilović, tehničar gimbala – Kako sam ušao u filmsku industriju

Intervju: Boris Kopilović, tehničar gimbala – Kako sam ušao u filmsku industriju

Borisa smo upoznali na treningu za sektor kamere. Fascinirao nas je činjenicom da živi u Subotici, a da je svoju filmsku karijeru potpuno izgradio radeći na inostranim projektima u Budimpešti. Upravo zbog zanimljivog načina na koji je dolazio do angažmana i postepeno napredovao u svom poslu želeli smo da podelimo njegovu priču sa svima iz industrije kojima to može biti dodatna motivacija da i dalje vredno rade i ne odustaju od rada na sebi i svojih ciljeva.

Iako nisi studirao umetnički fakultet, opredelio se se za rad na filmu. Kako je do toga došlo i kako bi opisao svoj ulazak u industriju?
Još tokom srednjoškolskih dana sam počeo da se interesujem za filmsku umetnost kao način izražavanja. Gledao sam sve više evropsku kinematografiju, počeo sam da pratim festivale kao što je Festival evropskog filma na Paliću. Tu sam upoznao i razgovarao sa ljudima koji su autori ili rade u filmskoj industriji, sa nekima sam se i sprijateljio, pa sam povremeno odlazio kod njih u goste u Budimpeštu, što zbog druženja, što zbog filmova koje sam želeo da pogledam a nisu bili dostupni u Srbiji. Studirao sam informatiku i za vreme studija sam se bavio manjim filmskim i video projektima. Snimio sam nekoliko kratkometražnih filmova, spotova i drugih video radova, uglavnom sam ulagao u opremu za snimanje i slobodno vreme provodio u stvaralačkom radu.

Kako si dobio prvi angazman? Da li je on na neki način došao do tebe ili si se potrudio da do njega dođes?
Tokom jednog boravka u Budimpešti, za vreme nedelje mađarskog filma, koju sam svake godine redovno posećivao, prijatelj kod koga sam odsedao je imao neki posao, pa me je pozvao da mu pomognem. To mi je bio prvi dan na ozbiljnom filmskom setu, bila je to reklama za Samsung (mislim baš za prvi Edge). Posle sam još nekoliko puta išao tako da mu pomažem kao asistent, s tim da sam još uvek studirao, pa to nije bilo baš često. Radovao sam se svakom boravku na setu jer je to za mene predstavljalo ogroman izvor znanja koji sam kasnije mogao primeniti na svojim malim projektima, a YouTube tutorijali više nisu bili zanimljivi.

Kako si spojio svoje obrazovanje i filmski posao? Kako si se snalazio u novoj sredini, na kakvim projektima si radio i na kojim pozicijama?
Zahvaljujući znanjima iz elektronike, precizne mehanike i informatike, vrlo brzo sam se snašao na ovom polju, tako da sam već posle završetka studija, na prvim većim projektima kao što su Jupiter’s Moon i The Whisky Bandit, još uvek bio na asistentskoj poziciji ali dobijao sve više slobode i samostalnosti u radu. Na ovim projektima sam upoznao filmske radnike od kojih sam kasnije dobijao šansu da radim i razne druge “trainee” poslove u kamera, video i grip departmanu, kako bih što više naučio i stalno se usavršavao. Prvih godinu dana je to bilo konstantno putovanje između Subotice i Budimpešte. Išao bih noćnim vozom, odradio taj dan i posle ponovo noćnim vozom kući, a kad su to bili višednevni projekti, prespavao bih kod drugara. To je trajalo mesecima dok nije bilo dovoljno posla da iznajmim sobu u Budimpesti i tamo napravim neku vrstu baze, mada i dan danas gledam da se u Budimpešti zadržavam samo zbog posla, a još uvek živim u Subotici. Naravno kao frilenser ne mogu da se oslonim samo na filmsku industriju, pa i danas paralelno radim više poslova kao što sam to uvek i radio. Istina da u poslednje vreme zbog sve većeg obima posla u filmu, je sve drugo potisnuto na stranu, ali kad dođe neka situacija kao sad ova sa virusom, ipak imam neki već donekle razvijeni rezervni plan.

Kako za tebe izgleda život frilensera na filmu?
Biti potpuni frilenser u filmskoj industriji je veoma stresno, mada ima nekoliko prednosti koje meni odgovaraju. Mogu sam da biram projekte na kojima ću raditi, sve dobro i loše što uradim pripisuje se mom imenu, znači gradim brend pod svojim imenom, što nosi i određenu odgovornost sa sobom. Još jedna od prednosti jeste da mogu da radim sa opremom bilo kog rentala i tako imam pristup većem broju projekata. Sa druge strane kao i sve, i ovo ima svoje mane, pa ona parola “radiš kad hoćeš” tu baš i ne stoji, već radim kad ima posla. Često mora da se iskoristi svaka šansa, jer apsolutno ništa ne možeš da predvidiš i planiraš. Taj “time management” mi najviše smeta i stresira me. U 90% slučajeva spadam u daily crew, tako da sam uglavnom disponiran samo na određene dane, pa često dolazi do toga da paralelno radim na više projekata. Jedan telefonski poziv može odmah da ti promeni planove za sledeću nedelju, mesec. Usavršavanja i konstantna nabavka novih alata i opreme, koja mi utiče na efikasnost u radu, nisu jeftini a to su neki od troškova koje uglavnom snosim sam.

Koliko je važno za tvoju poziciju da se usavršavaš? Zanimljivo je da si tokom jednog od naših treninga dobio priliku da prvi put radiš u Srbiji?
Gledam da konstantno ulažem u sebe i kada ne radim na projektu, tehnologija u našoj branši se veoma brzo razvija, srećom mnogo toga je je danas dostupno online, mada zbog networkinga veoma su važne i obuke koje se odvijaju uživo. Poslednja obuka koju sam završio je programiranje motion control robota firme MRMC, koji polako ulaze i u svet filma, iako je još uvek njihova prednost najviše vidljiva u svetu reklama. Ovog proleća je trebalo da idem u ServiceVision na obuku, međutim to je nažalost propalo zbog situacije sa virusom.
Zahvaljujući treningu za sektor kamere SFA upoznao sam i ljude iz Cineplaneta i tako dobio priliku da radim na nekoliko projekata u Srbiji, uglavnom reklame.

Pored Mađarske, posao te je odveo i u druge zemlje Evrope, pa čak i Afrike. Kakvai su ti utisci o tim različitim zemaljama i sistemima rada?
Bio sam vrlo kratko u Danskoj. Sa serijom Witcher sam bio na Kanarskim ostrvima i ove godine sam radio na jednom južnokorejskom filmu snimanom u Maroku. Maroko mi je vrlo sličan Srbiji po sistemu. Ljudi koji se trude da napreduju treba da naprave 3 koraka da bi postigli cilj, dok neko na zapadu isto to rešava u jednom koraku. Ona 2 koraka razlike su borba sa produktima sistema u kome ljudi žive. Tako da velika većina mladih gleda da ode u inostranstvo, ostavljajući još jedan problem – nedostatak kvalitetnih ljudi onima koji ostaju i pokušavaju da napreduju u tom sistemu. Onda oni dovode stručnjake sa strane, međutim malo je mladih kojima bi ti stručnjaci preneli znanje, tako da sve to kaska.

Poslednji projekat na kome si angažovan je ujedno i najveći na kome si radio do sada. Kako izgleda raditi za Netflix?
Poslednji projekat na kome sam radio je Netflix sci-fi serija, čije je snimanje prekinuto pandemijom, to mi je i prvi dugačak projekat gde nisam bio angažovan kao daily crew. Raditi na Netflix projektu nije nimalo drugačije od bilo kod drugog stranog visokobudžetnog projekta, osim što je tu nekoliko ljudi koji kontrolišu i usmeravaju kreativni deo projekta u Netflix okvire. Sve ostalo je isto za običnog filmskog radnika.

Šta je najvažnije što si naučio iz tog iskustva?
Ono što jedan takav vikobudžetni projekat donosi jeste rad sa najboljima u svojoj branši, ljudima sa mnogo godina iskustva u filmu, a to je za nas mlade beskrajna enciklopedija znanja i iskustva kojom se možemo svakodnevno služiti dok smo na takvom projektu. Raditi sa nekim rame uz rame čiji si masterclass gledao ne netu je za mene velika motivacija. Takođe mogućnosti da se upoznaš i radiš sa najnovijom i najsavremenijom opremom, dobiješ eventualno priliku da budeš za kamerom na nekoj od proba jesu momenti koji ovaj posao čine meni zanimljivim i punim izazova i održavaju tu konstantnu želju za napretkom.

Imaš li neki savet za ljude koji žele da počnu da se bave tvojim poslom – odakle da krenu, šta prvo treba da urade? Koje osobine treba da imaju?
Zahvaljujući internetu, mladi veoma lako mogu doći do informacija i znanja u ovoj branši. Skoro u svakoj državi je prisutna neka vrsta kurseva za mlade koji im omogućavaju da zavire u filmsku industriju, da se upoznaju sa ljudima koji rade u njoj, a što je najvažnije, da i njih upoznaju oni kojima su potrebni. Prema mom iskustvu do prilike da se radi je danas lako doći, međutim potrebna je upornost čiji su rezultati tek posle višegodišnjeg rada primetni.

Kako je pandemija uticala na tvoj posao? Kako se snalaziš u ovoj situaciji? Koliko ti nedostaju snimanja?
Situacija sa pandemijom je prekinula snimanje svih filmova i serija ovde u Mađarskoj, kao što se to desilo i u većini drugih država. Veliki broj stranih i domaćih projekata ne samo da je odložen, već je i otkazan za ovu godinu. U najvećem problemu su kolege koje nisu radile još ništa ove godine, a njih je mnogo, pošto je tu “sezona” od marta do novembra otprilike, zimi se malo snima. Veoma brzo se oformio jedan fond za kratkoročnu pomoć koji je prema mom saznanju već i isplatio pomoć od nekih 250 evra onima kojima je to bilo najpotrebnije. Što se tiče neke druge značajnije finansijske podrške radnicima u filmskoj industriji od strane države koliko čujem još uvek nema, niti je u planu. Meni je pandemija presekla jedan dugotrajan period neprestanog rada, tako da sam imao vremena da odmorim, pogledam filmove, tutorijale, masterclass-ove, čitam knjige koje do sada nisam stigao, kuvam i posvetim malo vremena sebi, željno iščekujući priliku da ponovo budemo na setu.

Na kojoj poziciji radim?

Još uvek na najvećem broju projekata radim na poziciji gimbal technician (ponekad gimbal operator), što je danas sve teže definisati kao poziciju, pošto podešavanje gimbala kao što je Ronin 2 koji je prilično user friendly i nije više novo za industriju, ne može da se poredi sa kompleksnošću prvih gimbal sistema koji su se probili na filmski set, recimo Movi M10 i M15 sa kojim smo radili Jupiter’s Moon i The Whisky Bandit. Danas je moja pozicija na setu pored toga što naravno vodim računa o funkcionisanju gimbala, više da budem kao spona između grip i kamera departmana, radi veće efikasnosti u radu, predstavljanja mogućnosti i načina kako iskoristi gimbal kao rešenje za zamišljeno kretanje kamere. Radim ponekad i kao Head technician, pošto poznajem nekoliko remote glava, mada uglavnom na projektima gde je to neki vehicle rigging ili neka interesantna stunt scena, pokušavam da izbegavam klasične technocrane + remote head poslove. Iz toga je nekako i potekla ta saradnja sa Cineplanetom, gde sam radio kao Motocrane arm operator, pa kasnije i Marokancima, gde se ukazala dodatna potreba za usavršavanjem za Scorpio Arm, što mi je i bio cilj ovog proleća. S vremena na vreme radim kao steadicam operator ili švenker na nekim manjim projektima, radi sticanja iskustva, sa ciljem da možda jednog dana dođem do pozicije direktora fotografije.