Hello
Film in Serbia
• PRIČE IZ INDUSTRIJE
PRIČE IZ INDUSTRIJE

PRIČE IZ INDUSTRIJE

Na snimanju kratkog filma The Revelation sa Tuna+Icon

salomon-spotJedan od upravo objavljenih projekata snimljenih na lokacijama u Srbiji je uzbudljivi kratki film "The Revelation" reditelja Salomona Ligthelma čijoj atmosferi posebno doprinosi muzika škotskog benda Young Fathers. Ovo delo izdvajaju specifična estetika i energija koje se ogledaju u vrlo upečatljivoj socijalističkoj arhitekturi i ambijentu. Nastalo je potpuno neočekivano, tokom rediteljeve posete Srbiji povodom snimanja reklame za Lexus RX, produkcijske kuće Stink Films iz Londona u saradnji sa TUNA + ICON iz Beograda. Tuna Fish Studio, koju čini tim veterana kreativne produkcije i advertajzinga, sada u partnerstvu sa Icon-om iz Rumunije, zadržala je mesto jedne od vodećih servisnih produkcija u regionu i uspešno predstavlja Srbiju u internacionalnoj mreži Global Production Network. 

"The Revelation" nas je naveo da zavirimo iza kamera i popričamo sa TUNA+ICON produkcijskim timom.

Kako je došlo do toga da Salomon Ligthelm pored reklame za Lexus u Beorgadu nađe inspiraciju za svoj kratki film “The Revelation”? U opisu se zahvaljuje na inspiraciji različitim fotografima među kojima je i Vladimir Milivojević Boogie.

Reditelji su generalno uvek željni otkrivanja novih lokacija za snimanje i nalaženja inspiracija u njima. U tome i leži šansa Beograda i Srbije da u nekom trenutku postanu primamljivi za različite projekte.

U trenutku kada je postalo jasno da će se Lexus RX projekat realizovati u Beogradu, Salomon je tražio i generalnu prezentaciju lokacija koje nisu neumitno tražene za konkretan projekat, već naš odabir onih autentičnih koje mogu biti inspirativne na različite načine. Pored njegove želje da realizuje svoj projekat u nekoj od zemalja Istočne Evrope, mislimo da su prezentovane lokacije bile presudne za odluku da se to desi u Beogradu.

Naravno, saradnja koju smo ostvarili sa produkcijskim timom Stink iz Londona i poverenje koje je izgrađeno tom prilikom uveli su nas u realizaciju i ovog projekta zajedničkim snagama, manje u klasičnom odnosu produkcije i servisa. Nama je bilo posebno drago da je velikim delom naša kreativna ekipa, ne samo organizaciona, bila angažovana na projektu.

Film je sniman na 35mm i 16mm traci i po komentarima reditelja u jednom danu za 16h. Kako ste se pripremali? Koliko je produkcijski bilo zahtevno da se ovako nešto sprovede u delo?

Ovo je pitanje na koje odgovor zavisi od toga kojoj je generaciji upućen, jer do nedavno su se sve reklame i na domaćem tržistu snimale na filmskoj traci. U tom smislu, pored inicijalnog izazova budžetiranja i logistike, svima je bilo drago da se podsete kao izgleda raditi u tom formatu, a opet kreativna zamisao je diktirala potrebe.

Imajući u vidu da je predviđen samo jedan snimajući dan za formu kratkog filma, reditelj i direktor fotografije Guillermo Garza su od samog početka računali na drugu kameru iza koje je stao naš direktor fotografije Aleksandar Košutić. 

Šta je vas kao producente posebno inspirisalo da radite na ovom projektu?

Naša produkcija se prevashodno bavi reklamnom industrijom koja u najvećem broju slučajeva nosi određene zadatosti. Muzički spot daje jednu slobodu i samim tim strast koja se oseća kod autora i može samo da inspiriše.

Salomonova odlučnost i želja da svoj projekat realizuje u našem gradu uz podršku lokalne kreativne ekipe je zaista bila dovoljan pokretač. Kostimografkinja Suna Kažić i scenografkinja Tamara Tričković su zaista dale svoj ogroman doprinos ovom projektu, ali i Milica Jokić kao glavni organizator.

U našem mentalitetu je da na emocije reagujemo emocijama i time damo i više od maksimuma.

Stalno govorimo o Srbiji kroz lokacije, infrastrukturu, radnu snagu… Kako vi kao produkcija vidite tu kreativnu saradnju koja je više od servisa?

Servisna produkcija je polje u koje je većina naše ekipe uplivala relativno skoro. Mi svi zapravo dolazimo iz kreativnih produkcija i ovakva vrsta saradnje su za nas zapravo idealne okolnosti. 

[embed]https://vimeo.com/431463517[/embed]

salomon-spot-crop

Na snimanju kratkog filma The Revelation sa Tuna+Icon

Jedan od upravo objavljenih projekata snimljenih na lokacijama u Srbiji je uzbudljivi kratki film "The Revelation" reditelja Salomona Ligthelma čijoj atmosferi posebno doprinosi muzika škotskog be...

Intervju: Slaviša Ivanović, koordinator kaskadera – rizik je neizbežan, opasnost nam je profesija, a kaskada život!

img_1658Jedan od trenutno najangažovanijih srpskih kaskadera Slaviša Ivanović iza sebe ima preko 150 domaćih i stranih projekata. Sarađivao je sa najznačajnijim imenima filmske industrije u našoj zemlji, ali i inostranim zvezdama poput Pirsa Brosnana, Rejfa Fajnsa, Selme Hajek... Slaviša, kao i ceo tim Srpske kaskaderske agencije, su među najboljim kaskaderima na svetu, o čemu govore i brojne medalje osvojene na svim međunarodnim takmičenjima u toj oblasti, a 2014. godine su osvojili kompletno prvo mesto u svim kategorijama. Zamolili smo Slavišu da sa nama podeli svoj uzbudljiv put, otkrije nam nam da li se nekad plaši dok izvodi najopasnije kaskade i objasni kako se postaje kaskader.

Šta te je privuklo da postaneš kaskader, zašto si odabrao da se baviš baš tom profesijom? Kako si dobio prvi angažman na filmu?

Sve je počelo tako što sam krenuo da vežbam aikido kod majstora Željka Božića za kog se kasnije ispostavilo da je profesionalni kaskader kod čuvenog Slavoljuba Plavšića Zvonceta.Ubrzo sam, na Željkovu preporuku, počeo s njim da treniram kaskaderske veštine kod Zvonceta.Moj prvi angažman bio je na jednom studentskom filmu, bilo je nekoliko filmova koji nikada nisu završeni i nakon toga Ubistvo sa predumišljajem, a sve što je usledilo potom je deo divnog iskustva i moje filmografije.

Postoje li neke osnovne veštine i osobine koje neko treba da poseduje da bi se bavio ovim poslom? Ima li mesta za strah? Postoji li nešto što ti nikad ne bi uradio/smeo da uradiš i da li si neku scenu morao da odbiješ?

Po kriterijumima koje je Zvonce postavio prema načinu rada u SAD u Jugoslovenskom udruženju kaskadera, a potom i u Srpskoj kaskaderskoj asocijaciji, koja je zadužena za prijem i obuku novih kandidata, svaki kandidat mora da ima majstorsko zvanje iz borilačkih sportova ili da je osvajač zlatnog odličja sa međunarodnih takmičenja iz sportova koja nemaju pojasovanje. Kada kandidat prođe kasting koji traje 3 dana sledi probni period od 4 meseca nakon kog kandidat postaje student na obuci koja traje tri godine. Bez ovoga se ne može dobiti kaskadersko zvanje.Kaskadere ne privlači opasnost već veština uvežbana do perfekcije tako da prevazilazisportske zahteve.

Kada je strah u pitanju, ja se zapravo najviše plašim toga što se nažalost ničega ne plašim. Zato nikada nisam ni odbio da snimim neku scenu, ali je bilo kaskada koje nisu realizovane zbog manjka budžeta koji je potreban za izvođenje, odnosno opreme i materijala koji su potrebni da se kaskada izvede na bezbedan način.

img-20200521-wa0011 img_1249 img-20200521-wa0009

Kolliko članova je broji SKA tim? Kako neko postaje clan SKA tima? Koja je razlika izmedju Srpske kaskaderske asocijacije i Srpske kaskaderske agencije? 

U sistemu Srpske kaskaderske asocijacije trenutno je aktivno 30 kaskadera, i to 20 univerzalih koji pokrivaju minimum 12 specijalnosti, i 10 specijalista, jedan koordinator i tri asistenta koordinatora. Član se postaje posle završene obuke koju organizuje Asocijacija kroz svoj profesionalni odsek. Svi naši članovi su multidisciplinarni sportisti, osvajači medalja na evropskim i svetskim takmičenjima, pa čak i učesnici viteških turnira. Prijemni ispit je uvek u septembru i voleli bismo da proširimo članstvo na gradove širom Srbije. Razlika između Asocijacije i Agencije je kao na primer između Fudbalskog Saveza i fudbalskog kluba. Agencija preporučuje kaskadere produkcijama i sprovodi izvedbu obuke, dok Acocijacija brine o unapređivanju i proizvodnji novih, i usavršavanju postojećih kaskadera u zemlji i inostranstvu, promovisanju i zaštiti kaskaderstva u Srbiji kao i saradnju sa kaskaderskim  asocijacijama u drugim zemljama i međunarodnim srodnim organizacijama.

Kaskaderstvo u Srbiji je najlepša kombinacija američke detaljne pripreme i ruske tvrde kaskade što nam je bio ikompliment Mike Massa na zajednički rad na pripremama za Seal Team.

Kako izgleda proces pripreme za neku scenu od trenutka kada saznaš šta moraš da uradiš do njene realizacije?

I ja kao i ostali počinjem prvo sa čitanjem scenarija, potom sledi razgovor sa rediteljem, razgovor sa sektorom produkcije koja odobrava ili ne odobrava materijalno tehnička sredstva i budžet, a ako odobri pristupa se izradi kaskaderske razrade i pripreme opreme, kao i usklađivanje sa ostalim sektorima koji učestvuju u izradi i izvedbi te scene.Onda dolazi uvežbavanje u kaskaderskoj sali, pa uvežbavanje na samom setu, često sami uradimo i predlog kadrova i montažu borbe, ina kraju finalna izvedba uz sve potrebne mere zaštite.

Koja je bila najopasnija scena koju si snimio?

Vožnja u kabrioletu marke Lada na svetskom takmičenju 2014 u Rusiji. Ispod sedišta je bilo postavljeno eksplozivno punjenje koje je u toku vožnje na moj pritisak trebalo da eksplodira i digne me u vazduh – što se i desilo. Poleteo sam do visine od oko 3 metra u vazduh zapaljen i potom sleteo na zemlju. Kad sam ustao i dalje sam goreo, ali sam brzo došao na tačku gašenja. Prošao sam bez i jedne ogrebotine, ali mi je od eksplozije tri dana zvonilo u ušima. Te godine smo osvojili totalnu šampionsku titulu u svim kategorijama.

Međunarodna kaskaderska akademija ti je dodelila specijalnu akademsku titulu, koja je dodeljena i Džekiju Čenu, Stivenu Sigalu i Arnoldu Švarcengeru. Šta je potrebno da bi neko poneo takvo priznanje? 

Samo počasno priznanje i titula Akademik kaskaderske umetnosti znači da mogu da obučavam, odnosno “proizvodim” međunarodno priznate kaskaderske koordinatore, što je najviše zvanje među kaskaderima na filmu. Do tada sam obučavao kaskadere koji rade na pozicijama univerzalnih kaskadera. Pored toga, titula mi je omogućila i prijem u rusku Prometeus Akademiju kao i podizanje stepena članstva na najviši nivo u holivudskoj kaskaderskoj akademiji gde sam jedan od članova koji glasaju za kaskaderske oskare Taurus Awards.

2020-05-20_093412_1 2020-05-20_093412_4 2020-05-20_093412_5

Šta ti je donelo ovo priznanje?

Velike benefite u inostranstvu i mogućnost za osnivanje međunarodno priznate kaskaderske Akademije, pošto smo do sad imali međunarodno priznatu kaskadersku školu, tako da svi sadašnji i budući polaznici SKA stiču veštine koje su na svetskom nivou.

Bio si angažovan i na velikom broju domaćih projekata, ali i holivudskim i bolivudskim ostvarenjima. Možeš li da uporediš saradnju sa kolegama iz SAD, Irana, Rusije, Bugarske…? 

Iskustva su različita. Američke kolege imaju detaljnu pripremu i razradu svih kaskaderskih zadataka, i rade mekšu vrstu kaskade. Rusi rade mekšu pripremu dok izvode tzv. tvrdu kaskadu. U Srbiji dolaze i rade kaskaderi iz drugih zemalja, ali za razliku od mnogih mi smo redovni učesnici na svetskim kaskaderskim takmičenjima. Imamo desetak nosilaca medalja, a 2014. smo osvojili totalno prvo mesto u svim kategorijama. Postoje timovi koji rade mekše kaskade, iako nisu kaskaderi, ali zna se koji su svetski standardi u obukama i mere zaštite od povređivanja zbog kojih ih ne treba mešati sa profesionalnim kaskaderima.

img_4652Kako ste održavali kondiciju za vreme covid-19 pandemije?

Po izbijanju pandemije filmski set smo zamenili volonterskim radom u opštinskom centru za pomoć ugroženim grupama i radili na distribuciji humanitarne pomoći. Inače smo često uključeni u različite humanitarne aktivnosti. U svojoj filmskoj karijeri nikada nisam imao duže od 4 dana odmora, pa tako ni sada u pandemiji. Kako su sve filmske ekipe ostale bez posla osnovali smo i naš kasaderski fond kako bi ljudi imali neke plate. Već u drugom mesecu, kako su slabile mere vratili smo se treninzima, i sada smo spremni za nastavak projekata.

img_1248

Intervju: Slaviša Ivanović, koordinator kaskadera – rizik je neizbežan, opasnost nam je profesija, a kaskada život!

Jedan od trenutno najangažovanijih srpskih kaskadera Slaviša Ivanović iza sebe ima preko 150 domaćih i stranih projekata. Sarađivao je sa najznačajnijim imenima filmske industrije u našoj zemlj...

SKAUTOVANJE LOKACIJA, SPUŠTANJE HELIKOPTERA I DIZANJE SETOVA U VAZDUH

Kada smo pokrenuli stranicu Priče iz industrije, želja nam je bila da svim posetiocima sajta omogućimo da čuju iskustva sa seta iz prve ruke i zavire u procese koji se odvijaju u svakom sektoru iz kamere. Za početak smo odabrali profesionalce koji mogu da vam nabroje sve lokacije za snimanje u Srbiji (a njih ima prilično mnogo). Reč je o skautima i scenografima. Sektor lokacija postaje sve veći i važniji za produkcijske timove u Srbiji, pogotovo kako broj stranih projekata koji se snimaju kod nas raste. Zato smo se odlučili da prvo pitanje u zajedničkom intervjuu naša dva člana - Stefana Todorovića, menadžera lokacija, i Nenada Ždera, scenografa, bude - kojih 5 lokacija za snimanje u Srbiji su vam omiljene?

stefan-todorovic

Stefan: Težak je zadatak izdvojiti top 5 lokacija za snimanje, ali navešću one koje smatram vrlo atraktivnim za snimanje i koje su mi lično zanimljive i izazovne na određeni način: Stara planina - generalno više volim da snimam u prirodi nego u gradskim uslovima a celokupna oblast raspolaže neverovatnim predelima i prirodnim lepotama kao što su planinski vrhovi, napuštena sela, jezero, vodopadi i šume. Na Staroj planini je još jedna lokacija koju volim - kameno selo Gostuša, vrlo filmična sa jedinstvenom arhitekturom. Večina kuća je sačuvala autentičan izgled od pre nekoliko decenija što može da bude posebno interesantno za snimanje; planina Tara - lokacija prepoznatljiva po vidikovcima, pored toga tu su i Perućačko i Zaovinsko jezero, interesantni putevi i tuneli, livade...; novobeogradski Blokovi - autentičan deo grada koji nudi pregršt mogućnosti ali i večite komplikacije tokom snimanja i prerasti Vratne u istočnoj Srbiji.

Nenad: Skautovanje objedinjuje dve stvari koje volim, a to su fotografija i želja za istraživanjem, odnosno rad na terenu. Za snimanje u Srbiji po mom mišljenju najboljh 5 lokacija su: Stara planina, zato što je živopisna i puna prijatnih iznenađenja; Dvorski kompleks - Stari i Beli dvor – raskošni objekti u kome svaka prostorija ima svoju priču značajnu za našu istoriju; Tursko kupatilo – orjentalna egzotika u srcu Beograda; Deliblatska peščara – zato što je puna raznovrsnih predela, a ujedno i mistična; napuštene fabrike – jer su uvek spremne za nove adaptacije.

Koji projekat ti je bio najveći izazov u radu na filmu? Koju lokaciju je bilo najteže adptirati u skladu sa svim tvojim kreativnim idejama?

Nenad: Moj najveći izazov u dosadašnjem radu je bio bolivudski film Baaghi III, najviše zbog veličine samog projekta, ali i njegove kompleksnosti na koju je uticalo mnogo faktora. Za ovaj veliki projekat u startu su bili postavljeni veliki ciljevi kao i visoka očekivanja bazirana na prethodnim uspesima prva dva dela filma. Dodatna otežavajuća okolnost bila je i ta što su se pripreme odvijale na daljinu, kao i to što je deo članova ekipe u Indiji već započeo snimanje tamo, dok smo mi u Srbiji bili tek u fazi priprema. Najzahtevnije, a svakako i najizazovnije za mene kao scenografa je bila adaptacija i transformacija pančevačke fabrike stakla u grad iz Sirije. Upravo tu je trebalo dosta kreativnih ideja da to zaista postane sirijski grad, ali svakako uz podršku lokalne produkcijske kuće Clockwork Film Production i neverovatnu požrtvovanost i profesionalizam konstukcijskog tima Mega dekor, sve je bilo jednostavnije za izvedbu.

Baaghi 3 je još jedan u nizu izuzetno uspešnih bolivudskih filmova snimljenih u Srbiji. Sektor scenografije je imao pune ruke posla i velike zahteve pre sobom. Koliko ljudi je radilo u tvom timu i koliko vam je vremena bilo potrebno da realizujete sve zadatke koji su se  pred vama našli?

Nenad: Upravo tako, Baaghi III zaista jeste još jedan u nizu uspešno snimljenih indijskih blokbastera u Srbiji i lično sam veoma ponosan na to, iako je bilo naporno raditi na ovako velikom projektu i organizovati svoje saradnike i njihove akcije. Što se tiče mog tima za scenografiju, on je bio poprilično veliki, u nekim trenucima je bilo i do 70-80 ljudi na samom objektu. Skoro sve vreme priprema za samo snimanje paralelno su aktivno bile angažovane još tri radionice različitih profila. Konkretno, sam proces pripreme i izgradnje objekata u već pomenutoj fabrici stakla u Pančevu tako da dubliraju grad u Siriji, ukupne površine 4000 m2 je trajao oko tri meseca.

Stefane, kako je izgledalo smestiti novu sezonu serije o američkim fokama u Beograd?Da li su gradske vlasti imale dovoljno razumevanja za sve zahteve produkcije, pa čak i one najkomplikovanije?

Celokupan proces je bio zaista interesantan, s obzirom da su zahtevi produkcije od samog početka bili prilično kompleksni. Mi smo  učestvovali u realizaciji četiri epizode a činjenica da je prva epizoda, čija je radnja zaista smeštena u Beograd, trebala da "otvori" treću sezonu je obećavala da ćemo se suočiti sa velikim organizacionim izazovima. Imali smo priliku da saslušamo većinu ideja koje je produkcija zamislila već na svom prvom obilasku lokacija u Beogradu i razmišljali kako će gradske vlasti reagovati kada im predočimo naše zamisli i planove. Najluđa među njima je bila ideja da spustimo helikopter na Trg Nikole Pašića ispred Narodne skupštine i snimimo određene sekvence jurnjave i prevrtanja automobila na pomenutoj lokaciji. Zaista su predstavnici grada imali razumevanja tokom celokupnog snimanja i pružili nam neophodnu logističku podršku.

Koliki je bio tim ljudi koji su se bavili lokacijama na Seal Team-u?

Stefan: Sektor lokacije je činio tim od četvoro ljudi, ali su pored nas u organizaciji učestovale i kolege iz drugih sektora produkcije.

1

Nenade, kako bi opisao domaći sektor scenografije? Zašto su strani producenti, pored lepe saradnje koje imaju sa izvršnim produkcijama, uvek posebno oduševljeni našim scenografima? 

Naša filmska industija, između ostalog i zahvaljujući temeljima prošlih vremena iz naše blistave filmske istorije, ali i velikim angažovanjem domaćih produkcijskih kuća na stranim projektima koji se snimaju u Srbiji, svakim danom napreduje velikim koracima. Svakako mislim da je pored VFX- a, naš najveći adut upravo sektor scenografije. Reč je o sektoru sa ogromnim znanjem i iskustvom na domaćoj, ali i međunarodnoj sceni.

Da li je srpska filmska industrija spremna za veliki holivudski blokbaster? Koji je naredni projekat na kome biste voleli da radite?

Nenad: Mislim da smo na dobrom putu da nam se desi neki veliki projekat u granicama naših mogućnosti i kapaciteta, ali smatram da još nemamo dovoljno resursa da iznesemo neki veliki holivudski projekat. Možda je to nešto što bih voleo da radim sledeće, pored toga što bih pre svega želeo da budem deo nekog SF projekta u svojoj budućoj karijeri.

Stefan: Mislim da bi naše ekipe mogle da iznesu ozbiljne holivudske projekte s obzirom na iskustvo velikog broja domaćih filmskih radnika. Poprilično je česta situacija da stranci koji po prvi put dolaze da snimaju u Srbiji budu iznenađeni odnosom prema poslu i profesionalizmom domaćih ekipa. Pretpostavljam da to u određenoj meri ima veze i sa predrasudama koje imaju iz mnoštva razloga, nevezanih za naš posao. Sa aspekta menadzera lokacija bih voleo da učestvujem u realizaciji nekog akcionog filma zbog izazova koji takvi poslovi nameću.

img-20200515-wa0002

SKAUTOVANJE LOKACIJA, SPUŠTANJE HELIKOPTERA I DIZANJE SETOVA U VAZDUH

Kada smo pokrenuli stranicu Priče iz industrije, želja nam je bila da svim posetiocima sajta omogućimo da čuju iskustva sa seta iz prve ruke i zavire u procese koji se odvijaju u svakom sektoru iz...

Intervju: Boris Kopilović, tehničar gimbala – Kako sam ušao u filmsku industriju

Borisa smo upoznali na treningu za sektor kamere. Fascinirao nas je činjenicom da živi u Subotici, a da je svoju filmsku karijeru potpuno izgradio radeći na inostranim projektima u Budimpešti. Upravo zbog zanimljivog načina na koji je dolazio do angažmana i postepeno napredovao u svom poslu želeli smo da podelimo njegovu priču sa svima iz industrije kojima to može biti dodatna motivacija da i dalje vredno rade i ne odustaju od rada na sebi i svojih ciljeva.

Iako nisi studirao umetnički fakultet, opredelio se se za rad na filmu. Kako je do toga došlo i kako bi opisao svoj ulazak u industriju?
Još tokom srednjoškolskih dana sam počeo da se interesujem za filmsku umetnost kao način izražavanja. Gledao sam sve više evropsku kinematografiju, počeo sam da pratim festivale kao što je Festival evropskog filma na Paliću. Tu sam upoznao i razgovarao sa ljudima koji su autori ili rade u filmskoj industriji, sa nekima sam se i sprijateljio, pa sam povremeno odlazio kod njih u goste u Budimpeštu, što zbog druženja, što zbog filmova koje sam želeo da pogledam a nisu bili dostupni u Srbiji. Studirao sam informatiku i za vreme studija sam se bavio manjim filmskim i video projektima. Snimio sam nekoliko kratkometražnih filmova, spotova i drugih video radova, uglavnom sam ulagao u opremu za snimanje i slobodno vreme provodio u stvaralačkom radu.

Kako si dobio prvi angazman? Da li je on na neki način došao do tebe ili si se potrudio da do njega dođes?
Tokom jednog boravka u Budimpešti, za vreme nedelje mađarskog filma, koju sam svake godine redovno posećivao, prijatelj kod koga sam odsedao je imao neki posao, pa me je pozvao da mu pomognem. To mi je bio prvi dan na ozbiljnom filmskom setu, bila je to reklama za Samsung (mislim baš za prvi Edge). Posle sam još nekoliko puta išao tako da mu pomažem kao asistent, s tim da sam još uvek studirao, pa to nije bilo baš često. Radovao sam se svakom boravku na setu jer je to za mene predstavljalo ogroman izvor znanja koji sam kasnije mogao primeniti na svojim malim projektima, a YouTube tutorijali više nisu bili zanimljivi.

Kako si spojio svoje obrazovanje i filmski posao? Kako si se snalazio u novoj sredini, na kakvim projektima si radio i na kojim pozicijama?
Zahvaljujući znanjima iz elektronike, precizne mehanike i informatike, vrlo brzo sam se snašao na ovom polju, tako da sam već posle završetka studija, na prvim većim projektima kao što su Jupiter's Moon i The Whisky Bandit, još uvek bio na asistentskoj poziciji ali dobijao sve više slobode i samostalnosti u radu. Na ovim projektima sam upoznao filmske radnike od kojih sam kasnije dobijao šansu da radim i razne druge "trainee" poslove u kamera, video i grip departmanu, kako bih što više naučio i stalno se usavršavao. Prvih godinu dana je to bilo konstantno putovanje između Subotice i Budimpešte. Išao bih noćnim vozom, odradio taj dan i posle ponovo noćnim vozom kući, a kad su to bili višednevni projekti, prespavao bih kod drugara. To je trajalo mesecima dok nije bilo dovoljno posla da iznajmim sobu u Budimpesti i tamo napravim neku vrstu baze, mada i dan danas gledam da se u Budimpešti zadržavam samo zbog posla, a još uvek živim u Subotici. Naravno kao frilenser ne mogu da se oslonim samo na filmsku industriju, pa i danas paralelno radim više poslova kao što sam to uvek i radio. Istina da u poslednje vreme zbog sve većeg obima posla u filmu, je sve drugo potisnuto na stranu, ali kad dođe neka situacija kao sad ova sa virusom, ipak imam neki već donekle razvijeni rezervni plan.

Kako za tebe izgleda život frilensera na filmu?
Biti potpuni frilenser u filmskoj industriji je veoma stresno, mada ima nekoliko prednosti koje meni odgovaraju. Mogu sam da biram projekte na kojima ću raditi, sve dobro i loše što uradim pripisuje se mom imenu, znači gradim brend pod svojim imenom, što nosi i određenu odgovornost sa sobom. Još jedna od prednosti jeste da mogu da radim sa opremom bilo kog rentala i tako imam pristup većem broju projekata. Sa druge strane kao i sve, i ovo ima svoje mane, pa ona parola "radiš kad hoćeš" tu baš i ne stoji, već radim kad ima posla. Često mora da se iskoristi svaka šansa, jer apsolutno ništa ne možeš da predvidiš i planiraš. Taj "time management" mi najviše smeta i stresira me. U 90% slučajeva spadam u daily crew, tako da sam uglavnom disponiran samo na određene dane, pa često dolazi do toga da paralelno radim na više projekata. Jedan telefonski poziv može odmah da ti promeni planove za sledeću nedelju, mesec. Usavršavanja i konstantna nabavka novih alata i opreme, koja mi utiče na efikasnost u radu, nisu jeftini a to su neki od troškova koje uglavnom snosim sam.

Koliko je važno za tvoju poziciju da se usavršavaš? Zanimljivo je da si tokom jednog od naših treninga dobio priliku da prvi put radiš u Srbiji?
Gledam da konstantno ulažem u sebe i kada ne radim na projektu, tehnologija u našoj branši se veoma brzo razvija, srećom mnogo toga je je danas dostupno online, mada zbog networkinga veoma su važne i obuke koje se odvijaju uživo. Poslednja obuka koju sam završio je programiranje motion control robota firme MRMC, koji polako ulaze i u svet filma, iako je još uvek njihova prednost najviše vidljiva u svetu reklama. Ovog proleća je trebalo da idem u ServiceVision na obuku, međutim to je nažalost propalo zbog situacije sa virusom.
Zahvaljujući treningu za sektor kamere SFA upoznao sam i ljude iz Cineplaneta i tako dobio priliku da radim na nekoliko projekata u Srbiji, uglavnom reklame.

Pored Mađarske, posao te je odveo i u druge zemlje Evrope, pa čak i Afrike. Kakvai su ti utisci o tim različitim zemaljama i sistemima rada?
Bio sam vrlo kratko u Danskoj. Sa serijom Witcher sam bio na Kanarskim ostrvima i ove godine sam radio na jednom južnokorejskom filmu snimanom u Maroku. Maroko mi je vrlo sličan Srbiji po sistemu. Ljudi koji se trude da napreduju treba da naprave 3 koraka da bi postigli cilj, dok neko na zapadu isto to rešava u jednom koraku. Ona 2 koraka razlike su borba sa produktima sistema u kome ljudi žive. Tako da velika većina mladih gleda da ode u inostranstvo, ostavljajući još jedan problem - nedostatak kvalitetnih ljudi onima koji ostaju i pokušavaju da napreduju u tom sistemu. Onda oni dovode stručnjake sa strane, međutim malo je mladih kojima bi ti stručnjaci preneli znanje, tako da sve to kaska.

Poslednji projekat na kome si angažovan je ujedno i najveći na kome si radio do sada. Kako izgleda raditi za Netflix?
Poslednji projekat na kome sam radio je Netflix sci-fi serija, čije je snimanje prekinuto pandemijom, to mi je i prvi dugačak projekat gde nisam bio angažovan kao daily crew. Raditi na Netflix projektu nije nimalo drugačije od bilo kod drugog stranog visokobudžetnog projekta, osim što je tu nekoliko ljudi koji kontrolišu i usmeravaju kreativni deo projekta u Netflix okvire. Sve ostalo je isto za običnog filmskog radnika.

Šta je najvažnije što si naučio iz tog iskustva?
Ono što jedan takav vikobudžetni projekat donosi jeste rad sa najboljima u svojoj branši, ljudima sa mnogo godina iskustva u filmu, a to je za nas mlade beskrajna enciklopedija znanja i iskustva kojom se možemo svakodnevno služiti dok smo na takvom projektu. Raditi sa nekim rame uz rame čiji si masterclass gledao ne netu je za mene velika motivacija. Takođe mogućnosti da se upoznaš i radiš sa najnovijom i najsavremenijom opremom, dobiješ eventualno priliku da budeš za kamerom na nekoj od proba jesu momenti koji ovaj posao čine meni zanimljivim i punim izazova i održavaju tu konstantnu želju za napretkom.

Imaš li neki savet za ljude koji žele da počnu da se bave tvojim poslom - odakle da krenu, šta prvo treba da urade? Koje osobine treba da imaju?
Zahvaljujući internetu, mladi veoma lako mogu doći do informacija i znanja u ovoj branši. Skoro u svakoj državi je prisutna neka vrsta kurseva za mlade koji im omogućavaju da zavire u filmsku industriju, da se upoznaju sa ljudima koji rade u njoj, a što je najvažnije, da i njih upoznaju oni kojima su potrebni. Prema mom iskustvu do prilike da se radi je danas lako doći, međutim potrebna je upornost čiji su rezultati tek posle višegodišnjeg rada primetni.

Kako je pandemija uticala na tvoj posao? Kako se snalaziš u ovoj situaciji? Koliko ti nedostaju snimanja?
Situacija sa pandemijom je prekinula snimanje svih filmova i serija ovde u Mađarskoj, kao što se to desilo i u većini drugih država. Veliki broj stranih i domaćih projekata ne samo da je odložen, već je i otkazan za ovu godinu. U najvećem problemu su kolege koje nisu radile još ništa ove godine, a njih je mnogo, pošto je tu “sezona” od marta do novembra otprilike, zimi se malo snima. Veoma brzo se oformio jedan fond za kratkoročnu pomoć koji je prema mom saznanju već i isplatio pomoć od nekih 250 evra onima kojima je to bilo najpotrebnije. Što se tiče neke druge značajnije finansijske podrške radnicima u filmskoj industriji od strane države koliko čujem još uvek nema, niti je u planu. Meni je pandemija presekla jedan dugotrajan period neprestanog rada, tako da sam imao vremena da odmorim, pogledam filmove, tutorijale, masterclass-ove, čitam knjige koje do sada nisam stigao, kuvam i posvetim malo vremena sebi, željno iščekujući priliku da ponovo budemo na setu.

Na kojoj poziciji radim?

Još uvek na najvećem broju projekata radim na poziciji gimbal technician (ponekad gimbal operator), što je danas sve teže definisati kao poziciju, pošto podešavanje gimbala kao što je Ronin 2 koji je prilično user friendly i nije više novo za industriju, ne može da se poredi sa kompleksnošću prvih gimbal sistema koji su se probili na filmski set, recimo Movi M10 i M15 sa kojim smo radili Jupiter's Moon i The Whisky Bandit. Danas je moja pozicija na setu pored toga što naravno vodim računa o funkcionisanju gimbala, više da budem kao spona između grip i kamera departmana, radi veće efikasnosti u radu, predstavljanja mogućnosti i načina kako iskoristi gimbal kao rešenje za zamišljeno kretanje kamere. Radim ponekad i kao Head technician, pošto poznajem nekoliko remote glava, mada uglavnom na projektima gde je to neki vehicle rigging ili neka interesantna stunt scena, pokušavam da izbegavam klasične technocrane + remote head poslove. Iz toga je nekako i potekla ta saradnja sa Cineplanetom, gde sam radio kao Motocrane arm operator, pa kasnije i Marokancima, gde se ukazala dodatna potreba za usavršavanjem za Scorpio Arm, što mi je i bio cilj ovog proleća. S vremena na vreme radim kao steadicam operator ili švenker na nekim manjim projektima, radi sticanja iskustva, sa ciljem da možda jednog dana dođem do pozicije direktora fotografije.

vlcsnap-2020-05-06-12h32m44s483

Intervju: Boris Kopilović, tehničar gimbala – Kako sam ušao u filmsku industriju

Borisa smo upoznali na treningu za sektor kamere. Fascinirao nas je činjenicom da živi u Subotici, a da je svoju filmsku karijeru potpuno izgradio radeći na inostranim projektima u Budimpešti. Upr...