PRIČE IZ INDUSTRIJE

Očekujući nove uzbudljive projekte, među kojima je i naredni film Mirjane Karanović, postprodukcija filma Miroslava Terzića „Ekskurzija“ (nagrađenog HBO priznanjem na Sarajevo Film Festivalu), montaža novog ostvarenja Darka Lungulova kao i priprema filma Aide Begić, razgovarali smo sa Snežanom Van Houwelingen iz produkcijske kuće This and That Productions. Njihovi filmovi i serije su prepoznati i van granica naše zemlje, pa je tako serija „Sablja“ doživela veliki međunarodni uspeh, a nedavno je održana i premijera filma „Oče naš“ Gorana Stankovića na festivalu u Torontu. U intervjuu govorimo o strategiji međunarodne distribucije, balansiranju lokalnog i univerzalnog u narativu, iskustvima saradnje sa Netflixom i Apple TV+, pozicioniranju Srbije kao izvora originalnih priča i talenata, kao i o spremnosti domaćih produkcija za globalno striming tržište.

Serija „Sablja“ ostvarila je veliki međunarodni uspeh i nedavno je nagrađena na TV festivalu u Šangaju, što je značajan uspeh ne samo za autorski tim već i za pozicioniranje domaće produkcije na globalnom tržištu. Kako je tekla strategija međunarodne distribucije serije i koliko je taj segment bio uključen već u fazi razvoja projekta?
Veliki je uspeh i za domaću produkciju to što je „Sablja“ prva serija sa Balkana koja je ušla u nominaciju za najbolju stranu seriju na Šangajskom TV festivalu, a potom i dobila nagradu, nastavljajući niz nakon prethodnih laureata poput Babylon Berlin, Game of Thrones, Breaking Bad i drugih globalno priznatih naslova. Naš cilj je od početka bio da projekat pozicioniramo kao high-end dramu zasnovanu na stvarnim događajima, sa jasnom žanrovskom i tržišnom definicijom, u užem smislu unutar žanra true crime. Mnoge ključne pregovore, poput onih sa Beta Filmom i Arte/ZDF-om, naša produkcija This and That Productions je započela još u fazi razvoja i oni su se kasnije i realizovali. Strategiju distribucije gradili smo paralelno sa razvojem scenarija i vizuelnog stila serije, vodeći računa da svi kreativni, pravni i tehnički parametri budu usklađeni sa zahtevima međunarodnih tržišta. Upravo ta rana integracija distribucije u razvoj omogućila je da „Sablja“ bude spremna za globalno tržište bez kompromisa, što je najpre potvrđeno u Kanu na Canneseries festivalu gde je serija dobila nagradu za najbolji glumački ansambl, a na kraju i krunisano nagradom u Šangaju.

Koliko je zahtevno izbalansirati lokalnu autentičnost i teme sa univerzalnošću narativa kada imate ambiciju da projekat, poput „Sablje“, komunicira sa međunarodnim tržištima i festivalskim krugovima?
To je jedan od najzahtevnijih, ali i najvažnijih zadataka. Naša polazna tačka je uvek da lokalna autentičnost mora ostati netaknuta, to je ono što priču čini jedinstvenom i razlikuje je od stotina drugih projekata na tržištu. U „Sablji“ to znači verno predstavljanje političkog i društvenog konteksta Srbije devedesetih i dvehiljaditih, jezika i mentaliteta, ali na način koji je razumljiv publici širom sveta. Paralelno radimo na tome da narativ počiva na univerzalnim temama: moć i odgovornost, lična etika i kolektivni interes, odnos pojedinca i sistema. Takvi konflikti su univerzalno prepoznatljivi, bilo da gledalac dolazi iz Evrope, Azije ili Amerike.

Operativno, scenarijima pristupamo tako da istovremeno neguju lokalnu specifičnost i proveravaju univerzalnu razumljivost priče. Gradimo likove i situacije duboko ukorenjene u naš kontekst, ali pritom neprekidno testiramo da li narativ funkcioniše i kada se posmatra bez tog predznanja. Dodatno, angažujemo međunarodne konsultante koji rade za velike svetske platforme i aktivno učestvujemo u relevantnim radionicama i programima širom Evrope, kako bismo osigurali da poruka i emocija dopiru i do publike izvan regiona. Na taj način serija ostaje dosledna svom poreklu, a istovremeno dovoljno univerzalna da komunicira na globalnom nivou.

Distribucija serije „Nečista krv“ na Netflix-u predstavlja važan presedan za domaće projekte. Možete li podeliti konkretne uvide iz tog procesa – od pregovora, pravnih i tehničkih zahteva platforme, do plasmana i učinaka koje je taj korak imao za tim i produkciju?

Na Netflixu je distribuiran film „Nečista krv - Greh predaka“, što je bio prvi put da je projekat na srpskom jeziku postavljen na ovoj platformi. Posebno smo ponosni na činjenicu da je tada prvi put uveden i podžanr „Serbian“, čime je naš film ušao u istoriju distribucije na globalnom nivou.

Proces je bio kompleksan i zahtevao je detaljnu pripremu u više aspekata. Pregovori su se fokusirali na precizno definisanje prava, ekskluziviteta, trajanja licenci i teritorijalnog obuhvata, uz neophodno usklađivanje sa postojećim ugovorima i emitovanjima. Pravna procedura podrazumevala je potpuni chain-of-title i licenciranje muzike, dok su tehnički standardi bili strogo propisani, od isporuke u IMF formatu, različitih audio konfiguracija, preko kompleta titlova i grafičkih rešenja za globalnu distribuciju, do kontrolisanog kvaliteta slike i zvuka po najvišim parametrima.

Veliki izazov bio je i u oblasti metapodataka i marketinga: Netflix traži precizno strukturirane logline-ove, sinopsise i vizuelne materijale prilagođene različitim tržištima, što direktno utiče na algoritamsku vidljivost naslova. Učinak je bio višestruk, osim globalne dostupnosti, film je dobio ogromnu medijsku pažnju, otvorio vrata i za druge projekte sa našeg jezika i doprineo jačanju reputacije domaće produkcije kao pouzdanog partnera u međunarodnoj saradnji.

Rad na projektu „Omnivore“ za Apple TV+ vas je pozicionirao unutar produkcijskih tokova najvišeg međunarodnog standarda. Kako izgleda saradnja sa Apple-ovim timovima i šta su ključne razlike u organizaciji produkcije, kreativnom pristupu i postprodukciji u odnosu na ono što je standardno kod nas?
Saradnja sa Apple TV+ timovima predstavlja iskustvo koje vas uvodi u potpuno drugačiji, visoko strukturisan sistem produkcije. Svaki segment procesa, od pripreme do završne postprodukcije, funkcioniše kroz precizno definisane protokole, sa jasnim procedurama, rokovima i odgovornostima. Timovi su znatno veći nego kod naših projekata i svaka faza rada obuhvata brojne specijalizovane odeljke. Produkcija podrazumeva veliku administraciju i striktno praćenje brojnih protokola, najviše u pravnom segmentu, gde je akcenat na ugovorima, pravima i zaštiti materijala.

U poređenju sa domaćom praksom, gde se često oslanjamo na agilnost i improvizaciju u rešavanju problema, Appleov model donosi maksimalnu sledljivost i preciznost. Ta predvidivost otvara prostor za više fokusa na kreativne odluke, jer se produkcija oslobađa „gašenja požara“ i ad hoc rešenja. Za nas je to iskustvo bilo dragoceno ne samo kao uvid u visoke standarde globalne industrije, već i kao podsticaj da unapredimo sopstvene interne procese i podignemo ih na nivo koji omogućava ravnopravnu saradnju sa najvećim svetskim partnerima.

Posebno zadovoljstvo za nas kao produkciju bilo je to što smo kroz ovaj projekat na Apple TV+ mogli da predstavimo deo Srbije i srpske kulture publici širom sveta. Umesto da Beograd ponovo „glumi“ neki drugi grad, prikazali smo jug Srbije u njegovoj punoj autentičnosti – u svakodnevnom životu i radu, u tradiciji proizvodnje i kroz detalje poput čuvenih ljutih paprika koje su postale svojevrsni simbol tog kraja. Na taj način publika je imala priliku da upozna jednu posebnu i živopisnu dimenziju naše zemlje, što smatramo značajnim iskorakom i za domaću produkciju i za kulturni identitet koji želimo da predstavimo svetu.

U kontekstu rastuće međunarodne potražnje za regionalnim pričama i lokacijama, kako vidite ulogu Srbije kao produkcione baze – ne samo u smislu servisa, već i kao izvora sadržaja i talenata?
Srbija se već dokazala kao pouzdana i konkurentna servisna baza: imamo iskusne timove, raznovrsne lokacije i dobro razvijenu infrastrukturu. Međutim, sledeći korak je da se profilišemo i kao izvor originalnih priča i talenata. To znači da ne treba da budemo samo destinacija gde strani projekti dolaze da snimaju, već i mesto odakle dolaze autentične ideje i sadržaji koji imaju globalni potencijal.

Naš fokus je da razvijamo projekte koji su ukorenjeni u lokalni kontekst, ali dovoljno univerzalni da komuniciraju sa međunarodnom publikom. To podrazumeva ulaganje u scenarističke timove, razvoj showrunner modela i kontinuirano obrazovanje kroz međunarodne radionice i programe. Paralelno, važno je jačati domaće postprodukcione kapacitete sa sertifikatima priznatim na svetskom nivou, kao i graditi IP ekosistem koji jasno reguliše autorska prava, rimejk i format prava.

Uloga Srbije nije samo da bude set ili pozadina, već da postane ravnopravni učesnik u kreiranju globalnih narativa. Verujem da upravo kombinacija bogate lokalne kulture, talenata i sve razvijenijih produkcionih standarda daje mogućnost da Srbija u narednim godinama postane i servisni centar i izvor inspiracije za međunarodnu industriju.

Koliko su domaće produkcione kuće spremne da odgovore na zahteve globalnih striming servisa – i u pogledu razvoja projekta, i u pogledu produkcionih i tehničkih standarda? Šta su po vašem mišljenju prioriteti za dalji razvoj industrije u Srbiji?
Domaće produkcione kuće su pokazale da mogu da odgovore na veoma visoke produkcione i tehničke zahteve globalnih partnera. Naš sektor ima značajnu prednost u agilnosti i efikasnosti, a kvalitet produkcionih timova i postprodukcijskih kapaciteta je u poslednjih nekoliko godina podignut na nivo koji omogućava realizaciju i najzahtevnijih projekata. Međutim, ono što i dalje nedostaje jeste sistemska podrška razvoju projekata. Streameri očekuju detaljno razrađene biblije, writers’ room procese i proof-of-concept materijale kao standard, dok su kod nas takvi alati još uvek izuzetak.

Drugi izazov je standardizacija tehničkog pipeline-a: od dnevnih materijala do finalne isporuke, uključujući različite verzije titlova, prilagođavanje sadržaja za pristupačnost i stroge QC procedure. Podjednako važan segment su pravna i finansijska usklađivanja: međunarodni partneri traže jasne i transparentne ugovore, kao i predvidive planove finansiranja i recoupmenta.

Prioritet za dalji razvoj industrije u Srbiji vidim u tri pravca. Prvi je ulaganje u razvoj serijskih projekata i scenarističke timove koji mogu da kreiraju sadržaj globalnog dometa. Drugi je jačanje postprodukcijskih centara i sticanje međunarodnih sertifikata koji potvrđuju tehničku pouzdanost i kvalitet. Treći je obrazovanje i obuka mladih talenata kroz programe u saradnji sa međunarodnim strimerima i studijima. Time bismo domaćim produkcijama omogućili da ne budu samo partneri u servisima, već i ravnopravni kreatori originalnog sadržaja na globalnom nivou.

U poslednjih nekoliko godina, filmski podsticaji koje nudi Srbija odigrali su ključnu ulogu u privlačenju stranih produkcija. Kako ocenjujete efikasnost postojećeg modela insentiva iz perspektive dugoročnih koprodukcija i serijskih formata, i koje biste eventualne izmene ili unapređenja videli kao strateški korisne za dalji razvoj tržišta?
Model podsticaja u Srbiji pokazao se kao izuzetno efikasan i konkurentan, jer je privukao ne samo velike međunarodne produkcije već i značajan broj domaćih filmova i serija. Njegova predvidivost i stabilnost donedavno su davali producentima sigurnost da planiraju projekte različitih formata i obima, a nama kao domaćim producentima taj mehanizam je bio razlog za ponos, jer je snažno doprineo jačanju industrije i povećanju međunarodne vidljivosti naših sadržaja.

Međutim, nedavna izmena uredbe kojom domaći investitori više nisu prihvatljivi korisnici predstavlja značajan izazov. Ovakva odluka stavlja domaće producente i investitore u neravnopravan položaj i direktno utiče na smanjenje potencijala o kojima sam govorila u prethodnim odgovorima. Dodatnu zabrinutost izaziva i način na koji je promena uvedena, u toku godine i bez prethodne konsultacije sa strukom, što unosi dozu neizvesnosti i može narušiti poverenje međunarodnih partnera.

Verujem da bi stabilnost i kontinuitet sistema podsticaja najbolje bili osigurani ako bi on bio regulisan zakonom, a ne uredbom, kako bi se izbegle iznenadne i parcijalne izmene. Takođe, ključno je da institucije uspostave dvosmernu komunikaciju sa strukom i predstavnicima udruženja, jer su upravo oni prvi na koje svaka promena neposredno utiče. Takav pristup bi obezbedio ne samo sigurnost za domaće i strane partnere, već i održivi razvoj celokupne audiovizuelne industrije u Srbiji.

Važno je podsetiti i na ekonomske benefite koje sistem podsticaja donosi zemlji u celini. Dobro je poznato da se za svaki uložen evro kroz podsticaje višestruko vraća u budžet države i lokalnu ekonomiju – kroz zapošljavanje, poreze, razvoj infrastrukture i promociju zemlje. Upravo zato je stabilnost ovog modela od strateškog značaja, jer se njegov efekat meri ne samo u kulturnom,već i u jasnom ekonomskom doprinosu.

U savremenoj filmskoj industriji, pojačana je potreba za specijalizovanim profesijama koje osiguravaju bezbednost i kreativnost prilikom snimanja intimnih scena. Stručno udruženje TAUS, čiji su ciljevi pružanje podrške u akademizaciji transakcione analize, predstavlja pionira u ovom polju, postavljajući standarde i organizujući prve obuke za koordinatora intimnosti. Razgovarali smo sa članovima njihovog tima Kristinom Brajović Car, supervizorom za psihološku bezbednost u filmskoj produkciji, Anđelom Rajić i Markom Marčecom, koordinatorima intimnosti, o izazovima i značaju ove profesije u Srbiji, njihovima zaduženjima na setu, kao i o iskustvima prve generacije koordinatora. Takođe, osvrnućemo se i na to kako je ova uloga evoluirala i zašto je neophodna za stvaranje harmoničnog radnog okruženja u filmskoj produkciji.

Kada se javila potreba za ovim zanimanjem u Srbiji?

Zanemarljivo mali broj glumaca iz našeg regiona je imao priliku da sarađuje sa koordinatorima intimnosti u filmskoj produkciji pre 2020. Potreba se javila onog trenutka kad su glumci mlađe generacije spoznali da je sve neuporedivo lakše, spontanije, bezbednije, pa čak i brže, ukoliko se simuliranoj intimnosti pristupi kao umetničkom proizvodu koji može (a zapravo i treba) da bude rezultat slobodne razmene, igre i jasnog sporazuma između režije, filmskog partnera i nekoga ko je zadužen za to da se lična intima svih uključenih drži po strani, onoliko koliko im je to potrebno.

Možete li da nam ukratko opišete zaduženja koordinatora za intimnost na setu? Da li je bilo interesovanja od strane filmskih profesionalaca da prođu kroz vašu obuku?

Zaduženje koordinatora intimnosti na filmskom setu je, pre svega, da obezbedi siguran i poverljiv prostor za rad, u kojem su poštovanje i uzajamno poverenje među svim učesnicima prioritet. Ova uloga obuhvata rad na scenama koje uključuju intimnost – bilo da je reč o fizičkoj bliskosti, poljupcima, seksualnim odnosima ili drugim emotivno osetljivim situacijama. Koordinator pruža podršku glumcima i produkciji, definišući jasne granice koje ne samo da štite sve učesnike, već i podstiču kreativnost i slobodu u radu. Sve veći interes filmskih profesionalaca za ovu profesiju svedoči o potrebi da se koordinacija intimnosti trajno integriše u filmsku industriju.

Prva generacija koordinatora intimnosti sastoji se od psihologa sa izraženom kreativnom sklonošću, čija stručnost u prevenciji mentalnog zdravlja i razumevanju granica omogućava da se ovaj proces odvija na najvišem etičkom nivou. Iako je ova pionirska grupa uključivala uglavnom psihologe, očekuje se da će obuka u budućnosti biti otvorena i za stručnjake iz drugih profesija, čime će se osigurati širi spektar znanja i iskustava u ovoj važnoj oblasti filmske produkcije

Kako vidite uticaj prve generacije polaznika obuke za koordinatora intimnosti do sada? Koliko često su vas produkcije zvale za savete i asistenciju na snimanjima?

Najveći uticaj ostvarila je koleginica koja je kvalifikovana za dve oblasti, glumu i psihologiju. Razlog može biti u kontaktima koje poseduje, poverenju kolega prema njoj budući da je u potpunosti upoznata sa pozicijom glumca. Verujem da u ovom trenutku to dosta podstiče otvorenost, slobodu u izražavanju, kako skepticizma tako i zainteresovanosti za ono što bi konkretno mogao predstavljati njen doprinos u njihovom radu. 

U ovoj fazi najviše kontakata se ostvaruje sa filmskim festivalima i stručnim organizacijama u okviru kojih se tek predstavljala profesija, kako velikim festivalima poput SFF, tako i sa onima specijalizovanim za teme seksualnosti na filmu, poput Cherry Pop festivala iz Zagreba.

Nedavno su dva polaznika vaše obuke bila angažovana kao koordinatori intimnosti na snimanju reklame za Libresse, koje je servisirala domaća produkcijska kuća Emote Production. Kako je tekao proces priprema za ovaj projekat?

Proces pripreme za snimanje reklame Libress "It's never just a period" zahtevao je pažljivo planiranje zbog osetljivosti i specifičnosti scena. Započeto je analizom sve dostupne dokumentacije i scenarija, kako bi se precizno definisali svi tehnički aspekti snimanja. Nakon toga, kroz detaljne dogovore sa produkcijom, rediteljem i kostimografima, postavljen je jasni pristup svakoj sceni, s posebnim naglaskom na zaštitu svih učesnika, uključujući bebe i maloletnike, u scenama koje su nosile intimnu prirodu.

Saradnja sa kostimografskim timom bila je od ključnog značaja, jer je pravilna upotreba kostima omogućila realističan prikaz scena uz maksimalnu sigurnost. Kao koordinator intimnosti, moj zadatak bio je da postavim jasne granice za sve glumce, omogućavajući im da se osećaju sigurno tokom celog procesa. Takođe, bilo je neophodno da se svi pridržavaju dogovorenih smernica, kako bi se postigla savršena ravnoteža između umetničke vizije reditelja i zaštite privatnosti i integriteta glumaca.

Da li u procesu priprema više pažnje posvećujete radu sa glumcima ili sa rediteljima i producentima? Kako su ostali članovi ekipe reagovali na njihovo prisustvo? 

U procesu pripreme, pažljivo balansiramo rad sa glumcima, rediteljem i producentima, jer je saradnja sa svakim segmentom tima ključna za uspeh projekta. Svaki korak u našem radu usmeren je ka tome da stvorimo atmosferu poverenja i poštovanja, gde su granice jasno definisane, a kreativna sloboda maksimalno ojačana.

Kada je reč o saradnji sa ostatkom tima, za većinu je ovo bilo prvi put da se susreću sa koordinatorom intimnosti na setu, što je prirodno donelo izvesnu dozu skepticizma. Međutim, ubrzo su shvatili benefite našeg prisustva – kako za glumce, tako i za ceo produkcijski tim. Na kraju, svi su uvideli da je ova uloga ključna za stvaranje harmoničnog radnog okruženja i postizanje vrhunske izvedbe, bez ugrožavanja umetničke vizije.

Vas posao se ne odnosi samo na scene intimnosti izmedju odraslih glumaca. Imali ste iskustva i u scenama koje zahtevaju rad sa decom ili statistima sa zadatkom?

Jedno od najzanimljivijih iskustava sa snimanja dogodilo se kada smo na setu imali majku sa šestomesečnom bebom. Tokom snimanja, beba je trebalo da bude dojena u kadru, što je svakako dodalo element nepredvidivosti celokupnom procesu. Razumevanje da takve situacije mogu biti izazovne, posebno zbog potrebe za prilagođenjem i fleksibilnošću, bilo je ključno.

Kada sam razgovarala s majkom i ponudila joj podršku, naglasivši da može pratiti samo bebine potrebe i da će snimanje teći u skladu s tim, primetila sam kako se njena napetost  transformiše u zahvalnost. Ova podrška omogućila je majci da se oslobodi stresa i fokusira na svoj zadatak, čime je snimanje postalo mnogo lakše i učinkovitije. Zahvaljujući ovom pristupu, snimanje je prošlo glatko i u predviđenom vremenskom okviru, što je još jednom potvrdilo značaj pružanja podrške i razumevanja u nezavidnim situacijama na setu.

Imali ste priliku da radite sa stranim predavačima i upoznate se sa praksama van Srbije. Kakav je status ove pozicije u inostranstvu? Koje elemente njihovog iskustva ste mogli da direktno koristite kao inspiraciju i direktno primenite u osmišljavanju obuke za koordinatore intimnosti?

Tokom naše obuke, kao i prilikom gostovanja na ovogodišnjem Sarajevskom filmskom festivalu, upoznali smo neke od najistaknutijih koordinatora intimnosti iz Amerike i Evrope. Govorili su o dobrom prihvatanju ove profesije, što se najbolje vidi po ugovornoj obavezi o angažovanju koordinatora na projektima kod kojih za to postoji potencijal. Zapravo, sami koordinatori sve češće učestvuju na projektima od njihove rane faze, upravo kako bi dali svoj sud o mogućim rizicima i merama predostrožnosti. Ono što je za nas iz njihovog iskustva bilo najinspirativnije, upravo je to što su se složili da im je rad na svakom projektu bio drugačiji. Isticali su kako im je, prilikom obuke, profesija delovala znatno sistematičnije nego što ona to u praksi jeste, i kako treba biti spreman za primenu različitih pristupa. To je upravo aspekt na kojem smo najviše radili, pronalazeći načine primene psiholoških znanja u vrlo specifičnom kontekstu. To podrazumeva dobru, a često i brzu procenu glumaca i njihovog odnosa prema onome što se od njih traži, kao i usklađivanje toga sa rediteljevom vizijom i ostalim članovima ekipe koji u sceni učestvuju.

Protekli period je bio intenzivan za vas. Kakvi su planovi za dalje?

Za početak kroz formiranje programa i angažovanje kompetentnih predavača da bi se u Srbiji izvela obuka prema kompetencijama i protokolu ustanovljenim od SAG-AFTRA (Screen Actors Guild and the American Federation of Television and Radio Artists), a samim  tim omogućila internacionalna prepoznatljivost i neophodne kvalifikacije i za  stručni kadar iz zemlje i regiona.  Takođe, u začetku je samostalan rad udruženja koordinatora za intimnost Srbije i saradnja sa pravnicima u definisanju i uspostavljanju zakonskog okvira, opštih standarda i stručno-pravnih akata kojima će  biti regulisan rad koordinatora intimnosti i postavljena opšta pravila postupanja filmske produkcije prilikom snimanja intimnih scena.

DAT Studio je evoluirao od rada na asetima do veoma raznovrsnog portfolija projekata koji uključuje i film, TV serije i gejm trejlere. Njihovo iskustvo u upotrebi virtuelne produkcije u advertajzingu bilo je jedna od najatraktivnijih tema na CGA Belgrade 2022. Za ovu priliku, razgovarali smo o najnovijim projektima na kojima su radili, izazovima u advertajzing industriji i kreativnoj viziji studija.

Šta je trenutno najaktuelniji projekat na kome ste radili?

Tranzicija na egzekuciju celih projekata se desila prilično organski s obzirom na naše afinitete i želju za napretkom studija. Ponosni smo da možemo pokriti aspekat filma, gejm trejlera, kao i advertajzinga a opet i da zadržimo izradu aseta na visokom nivou kao što je to bilo na početku studija. Evolucija nikada ne prestaje. Nedavno smo završili kratkometražni film za G.R.R. Martina, poznatog po seriji Game of Thrones, koji bi trebalo da izađe tokom sledeće godine. Pored toga, ukazala nam se prilika da radimo i na kampanjama za neke premium brendove poput Estee Lauder, što je bio zabavan iskorak u beauty industriju. To nam je otvorilo vrata ka kampanji na kojoj sad radimo za L'Oreal Maybelline. Definitivno bismo istakli i kampanju za Vodafone Germany na kojoj smo radili zajedno sa partnerima iz Nemačke.
Ono na šta smo posebno ponosni je što trenutno za jednu aplikaciju radimo ceo creative work. Dakle sve od početka - scenario, kopi, dizajn, animaciju, što definitivno govori o tome koliki smo put prešli od studija koji je počeo samo sa asetima.

Koji su projekti u iščekivanju i šta je zanimljivo u vezi njih što je DAT otvorilo ka nekim novim kreativnim izazovima?

Svedoci smo velike krize u kreativnoj industriji, neko je oseća manje a neko više, ali retko ko je nije osetio, pitanje je ko priznaje javno a ko ne. To nas dovodi do pitanja kako da navigiramo kroz trenutnu situaciju, a trenutno naš odgovor je u potrazi za novim kontaktima i svežim projektima. Deo tog iskoraka čine i prisustvo na festivalima i događajima bitnim za industriju. U martu smo imali sjajnu priliku da se povežemo sa dizajn zajednicom i učestvujemo na festivalu OFFF u Barseloni, a trenutno su planirana putovanja na događaje u Švajcarsku i Saudijsku Arabiju u oktobru.

Novi trendovi u advertajzingu sa kojima ste imali iskustva na drugim tržištima su animacije u realnim okruženjima (fake CG) ili 3D bilbordi. Misliš li da su studiji sa iskustvom kao tvoj u mogućnosti da ovakve projekte ponude lokalnom tržištu? Da li je njihova pristupačnost stvar kreativne odluke, cene ili tehničkog znanja? Kako DAT radi sa klijentima na isporučivanju takvih rešenja?

Trendovi dolaze i odlaze, a jedan od njih prisutan je prethodne 2 godine, pa i ove, a to su tzv. Fake/Virtual OOH videi i 3D bilbordi. Obe tehnike često mogu biti deo iste kampanje. Zanimljivo je da su nama ovi upiti stizali i za tržište Vijetnama čak, a ne samo sa zapadnoevropskih. Međutim, kao i većina stvari u domaćem advertajzingu, ili kasnimo ili nikada ne dobacimo do nekih stvari. Malo tržište, mala konkurencija, pa možda i zato nema potreba za radikalnijom inovacijom u tom polju. Sa druge strane, kreativno gledano kod nas ima prostora za primenu ovih stvari. Neke fake OOH kampanje i postoje, ali mislimo da dosta publike može da se angažuje i kroz 3D bilborde. Ne moraju to biti skupi ogromni ekrani u dve ose (ćoškasti). I na običnom, malo boljem bilbordu može se kreativno rešiti situacija za lažnu dodatnu dimenziju. Siguran sam da bi publika pozitivno reagovala na takve digitalne sadržaje kod nas. Od zanimljivijih projekata radili smo 3D bilbord emitovan na Piccadilly Square u Londonu, jednom od najprometnijih i najatraktivnijih lokacija. Nedavno je krenula i fake OOH za svetsko prvenstvo u e-sportovima u Rijadu, koje se održava ove godine. Eto, brendovi srpski - zovite nas.:)

DAT je bio deo programa CGAccelerator, koji je imao za cilj da kreativnim studijima ponudi biznis veštine kojima će unaprediti svoj način rada ali i pomoći im da postanu konkurentniji na evropskom i svetskom tržištu. Šta je bilo najkorisnije što ste naučili na tom programu, šta ste uspeli da primenite i na koji način se to odrazilo na saradnju sa klijentima i projekte koje radite?

Jump Start Accelerator je stvarno super stvar! Jako mi je bilo teško da nađem nešto što su biznis konsultacije za kreativnu industriju, ali ovo je bilo baš to. Stvari koje smo implementirali u naše poslovanje su prevashodno Terms&Conditions. Tu smo zaštitili sebe od nekih nevoljenih scenarija i olakšali stvari koje imaju uticaj na finansije studija. Ostaje još mnogo toga da se implementira, ali ono što je najbitnije, ideja je tu, raste i razvija se i to je proces koji se nikada ne završava. Ono čemu se nadam da ćemo adresirati u bliskoj budućnosti su bolje pozicioniranje DAT-a i jasnija komunikacija i veće prisustvo na društvenim mrežama. Tako da će svi moći da uživaju u novitetima iz naše "krojačnice".

Digitalkraft je pionir među domaćim VFX studijima sa odličnom reputacijom kada je u pitanju rad na projektima za američko tržište reklama i zabave, kao i regionalnih TV serija. Ambicije vezane za celokupan spektar postprodukcijskih usluga proširene su i na koprodukciju žanrovskih filmova na engleskom jeziku i nagrađivane kratke animirane filmove. Iskorak u dugometražne animirane filmove bio je značajan ne samo za studio, već i za širu kreativnu zajednicu. Sa timom Digitalkrafta razgovarali smo o njihovoj poslednjoj zapaženoj koprodukciji - slikanom animiranom filmu „Seljani“, koji je osvojio simpatije publike obećavajući da će ostaviti značajan trag i u svetskoj kinematografiji. 

Koje aspekte produkcije filma smatrate posebno uspešnim?

DK Tim: Srpska škola slikarstva neguje i stvara izuzetne slikare, za razliku od umetničkih programa u drugim evropskim zemljama koji stavljaju veći akcenat na modernu tehnologiju. Prilika da slikari napreduju u ovakvom projektu, prevazilazeći tržišne izazove, donosi ogromnu radost. A činjenica da smo obezbedili rana partnerstva i producirali film koji obuhvata 200.000 sati slikanja i 40.000 ulja na platnu svedoči o uspehu našeg tima.

Možete li detaljnije da objasnite saradnju između filmskih stvaralaca i slikara i kako su njihovi individualni stilovi integrisani u ukupni vizuelni narativ?

DK Tim: Produkcija „Seljana“ počela je snimanjem kompletnog materijala sa glumcima, koji je u potpunosti montiran pre nego što je isporučen slikarima. Supervizori slikanja kreirali su takozvane ključne kadrove za najznačajnije snimke. Slikari širom studija u Poljskoj, Litvaniji, Srbiji i Ukrajini pridržavali su se stila unutar unapred podešenog ključnog kadra. Ovo je ilustrovalo glavni izazov, a to je harmonizacija slikarske tehnike zasnovane na akademskom realizmu. Finalna verzija filma na kraju je dobijena spajanjem složenih emocionalnih i mentalnih stanja likova od strane više umetnika.

Stvaranje igranog filma koji se u potpunosti sastoji od slikanih kadrova je nesumnjivo ogroman poduhvat za svaki studio. Koje su bile neke od najznačajnijih odluka koje ste doneli tokom produkcije, kako tehnički tako i umetnički?

DK tim: Ovo je bio monumentalni zadatak. Pretprodukcija je podrazumevala konkurs, u saradnji sa srpskim umetničkim fakultetima, koji je rezultirao odabirom 25 slikara od 300 prijava. Sledeće tri godine zahtevale su vešt nadzor i sinhronizaciju. Poljskom produkcijskom timu smo na dnevnom nivou isporučivali značajnu količinu slikanih kadrova. Kao rezultat toga, vođe timova i slikari morali su marljivo da sarađuju, da komuniciraju sa mnogo materijala i primenjuju komentare i traže izmene. Rad bez pouzdane tehničke strukture bio bi nemoguć. Svaki od slikara radio je u posebnoj radnoj stanici za animaciju slikanja koja sadrži opremu za projekciju slike uživo i slikanje uljanim bojama. Povrh toga, Digitalkraft je osmislio i proizveo izgled seta (okruženja) filma, koristeći Unreal Engine, pošto su glumci prvobitno snimani na zelenom ekranu.

Osnovna umetnička vrednost „Seljana“ je u tome što odražava stilove i u književnosti i u slikarstvu tog doba. Pretpostavlja se da je tome doprineo kulturni pejzaž svih koprodukcijskih zemalja (Poljske, Litvanije, Ukrajine, Srbije) svojim umetničkim nasleđem. Koji su bili ključni tematski elementi koji su vas kao producente približili konačnom bioskopskom narativu?

DK Tim: Film je okupio slovenske zemlje, obeležene dubokim osećanjem tradicije u seoskom životu i umetničkim prikazima kulturnog nasleđa i zajedničkim impulsima u ovom delu Evrope. Realizam je u ovim zemljama prikazivao često težak položaj ljudi na selu u suživotu sa prirodom. Poljski slikari su crpeli inspiraciju od u njihovoj sredini vrlo uticajnih umetnika kao što su Jozef Marian Chelmonski, Leon Jan Wyczołkowski i Jan Stanisławski, dok su srpski slikari nalazili reference u delima Uroša Predića, Paje Jovanovića, Milana Popovića i Miloša Tenkovića. Ovi različiti uticaji su se spojili kako bi oblikovali bioskopski narativ ukorenjen u zajedničkim motivima i kulturnom bogatstvu.

Da li se osećate ohrabrenim da u budućnosti preuzimate više dugometražnih projekata?

DK tim: Pre i tokom rada na „Seljanima“, Digitalkraft se odvažio da sa postprodukcije slike, napravi sledeći korak koji podrazumeva razvoj i produkciju animiranih, igranih i dokumentarnih filmova. Koproducirali smo dugometražni igrani film „Odjednom“ Melise Onel, koji je debitovao na filmskom festivalu u Tokiju (2022). U fazi dodatnog finansiranja je dugometražni igrani igrani film „Kćerka“ Vladimira Blaževskog, dok je kratki igrani film „Maroko“ Staše Bajac u fazi postprodukcije. Dobili smo podršku Filmskog centra Srbije za svaki projekat na kome smo do sada radili i svakako nas to inspiriše da nastavimo sa dugometražnim produkcijskim radom.

Da li biste se složili da postoji tematski okvir koji povezuje junakinju vaše produkcije Jagnu i Barbie, posebno uzimajući  u obzir da se pojavljuju na bioskopskom platnu iste godine?

Od Barbinog predstavljanja bilo je dosta polemike o njoj, i to je jedan od najzamršenijih kulturnih fenomena, a za Jagnu možemo reći da je ona neka vrsta slovenske Barbike u toj raznolikosti interpretacija. Ukratko, verujemo da su Jagna i Barbi više kao refleksije nas samih u određenim istorijskim kontekstima.

Slavic Artists Management se priključio SFA početkom 2023. godine. Kako je reč o prvoj agenciji koja zastupa članove umetničkog sektora, svojim pojavljivanjem uneli su velike promene u industrji. Sa njihovim mladim timom sastavljenim od ambicioznih dama, razgovarali smo o tome šta sve podrazumeva posao agenta u Srbiji, kako su kolege reagovale na njih kao i šta smatraju svojim najvećim uspehom.

Kako biste opisale sve ono čime se bavi tim Slavic Artists-a?

Slavic Artists agencija se 2020. godine pojavila kao jedna potpuno nova priča u domaćoj filmskoj industriji. Svesni da je postojanje agencije i zastupanja u inostranstvu nešto bez čega filmski radnici ne posluju, nastala je ideja za pokretanje takvog biznisa i u Srbiji, a sve u cilju poboljšanja uslova rada u okviru domaće filmske industrije i promocije naših glumaca na stranom tržištu. Na čelu našeg tima su agentice, koje uz pomoć i podršku kolega iz pravnog i računovodstvenog tima, a u tandemu sa klijentima pomeraju granice od početka osnivanja Slavic-a. Pored glumaca, bez čijeg poverenja sada ne bismo pričali na ovu temu, Slavic Artists Menagement kao prva lokalna i nezavisna agencija u Srbiji zastupa i reditelje, scenariste i mlade glumačke nade. Podržavajući razvoj i afirmaciju talenata na lokalnim i međunarodnim projektima, Slavic nastoji da obezbedi kvalitetnu i raznovrsnu platformu koja osigurava vidljivost izvođača i autora, sa ciljem da stvara i pronalazi poslovne prilike za klijente.

Kako izgleda posao agenta na našem tržištu?   

Posao agenta podrazumeva veštinu dobre komunikacije i pregovaranja, poznavanje samog procesa rada unutar industrije, ali i podršku pri razvoju karijere izvođača i autora. Pregovori koji vode do osiguravanja odgovarajućih uslova za rad na projektu, praćenje klijenata kroz ceo proces od početka do poslednje klape, briga o uspešnom ispunjavanju ugovornih obaveza kako od strane produkcije, tako i samog klijenta, samo su neki od naših svakodnevnih poslova. Agentura se ogleda i u kontinuiranoj komunikaciji sa kasting direktorima, produkcijskim kućama i rediteljima, kao i u praćenju domaćeg i internacionalnog filmskog tržišta. Na kraju, možemo reći da je najveći deo odgovornosti koju naš posao donosi upravo implementacija ove profesije u domaću filmsku industriju, ali i predstavljanje domaćih umetnika kao pravi izbor onoga što nedostaje stranom tržištu. 

Ko sve može da bude deo baze Slavic Artists-a?

Slavic Artists Management zastupa pre svega afirmisane filmske radnike, ali i one koji su na početku tog puta. Prijem novih klijenata i širenje Slavic Artists platforme predstavlja proces koji agenti prolaze timski. Budući da jedan od imperativa poslovanja podrazumeva transparentnu i kvalitetnu komunikaciju između klijenta i agenata, vizija agencije ogleda se u negovanju saradnji koje su na obostrano zadovoljstvo. Takođe, Slavic tim pomno prati tržište i otvara svoja vrata za nove i mlade talente, stoga je napravljen poseban segment agencije pod nazivom ‘Nova lica’ koji pospešuje njihovu promociju. Shodno tome, deo Slavic baze mogu biti svi oni koji su spremni da zajedno sa nama pomeraju granice, ruše predrasude i stvaraju bolje uslove za nove priče koje nas čekaju.  

Na koje projekte ste najponosniji, u smislu selekcije glumaca?  

Ponosne smo na svaki domaći projekat u kome su učestvovali klijenti Slavic-a od samog osnivanja agencije. Ponosne smo na svaku ulogu koju su naši klijenti izneli na engleskom, ruskom, nemačkom, francuskom, italijanskom, španskom, turskom i svakom drugom jeziku koji je od njih tražen. Ponosne smo na svaku izazovnu ulogu koji su izneli bez problema. Posebno smo ponosne na činjenicu da je sve veći broj Slavic klijenata vidljiv na stranom tržištu. Svakom klijentu Slavic Artists agencije pristupamo kao individui koja gradi svoju karijeru i teži ka ostvarenju sopstvenih ciljeva. Zbog toga ne možemo da izdvojimo samo nekoliko klijenata ili projekata kao one na koje smo najponosniji. Kroz zajedničku saradnju, podršku i razumevanje, gradimo uspešne priče u svetu umetnosti, a svaka od tih priča donosi nam veliki ponos i veliku radost.

Kako su vas prihvatile produkcije, kakva je bila saradnja na početku, a kakva je sad?

U Srbiji se agentura kao posebna profesija još uvek razvija i svakodnevno prolazi kroz transformaciju. Za Slavic Artists Management, kao prvu agenciju za glumce u Srbiji, najveći izazov je upoznati tržište sa našom delatnošću, prilagoditi se promenama u industriji, ali i izgraditi pozitivne odnose sa produkcijama. Naša vizija od samog osnivanja je da postanemo ravnopravni partneri u stvaranju kvalitetnih filmskih i televizijskih projekata, obezbeđujući jedinstvenu platformu za talente i istovremeno podržavajući borbu za prava autora i izvođača. Bilo je potrebno vreme da se produkcije naviknu na naše prisustvo i spoznaju doprinos koji agencije za talente mogu doneti lokalnoj filmskoj industriji. Naviknuti na već postojeće načine angažovanja glumaca i drugih autora, najvažnije je bilo predstaviti produkcijama kakav doprinos poslovanju pruža saradnja sa Slavic-om. Upornost, posvećenost i stručnost našeg tima, ali i želja za korigovanjem stečenih navika, doprineli su postepenom sticanju međusobnog poverenja. Kroz razgovore, edukaciju i transparentan pristup, uspeli smo da pokažemo da Slavic može biti kvalitetan saradnik i da zajedno možemo da unapredimo domaće tržište. Sada, nakon više od tri godine poslovanja, možemo sa zadovoljstvom reći da je naša "kolektivna borba" za prava i vrednosti u industriji donela pozitivne promene. Saradnja sa produkcijama postaje sve efikasija, dok je Slavic kao agencija postala deo procesa angažovanja glumaca, omogućavajući produkcijama pristup raznovrsnim talentima. Neprestano radimo na unapređenju naših usluga, prateći trendove i inovacije u filmskoj industriji.   

Veliku zahvalnost dugujemo upravo svim produkcijama koje su sa razumevanjem podržale naš rad i koje su bile partneri u ovoj viziji. Naš cilj ostaje isti: doprineti rastu i razvoju domaće filmske industrije, stvarajući platformu za veću vidljivost glumačkih talenata na lokalnoj sceni i štiteći njihova prava u procesu stvaranja filmskih i televizijskih dela. Saradnja s produkcijama postala je ključni element ostvarenja ovog cilja, a radujemo se budućim projektima i izazovima koje ćemo zajedno prevazići.  

Kako vidite budućnost Slavic Artists-a, tj. na koji način biste volele da radite svoj posao?

Posvećenost talentima i njihovim karijerama predstavlja osnovu našeg poslovanja, kako sada, tako i u budućnosti. Samim tim, sigurni smo da nas budućnost vodi ka novim poslovnim prilikama i izazovima, kako na domaćem, tako i na međunarodnom tržištu. Kako bi se to ostvarilo, čeka nas još puno posla na polju umrežavanja agencije sa ključnim sektorima sa kojima blisko sarađujemo u procesu predlaganja i kastinga glumaca na projektima, ali i drugih autora koje zastupamo. Kvalitetni razgovori sa producentima, scenaristima, rediteljima, kasting direktorima, asistentima/pomoćnicima režije, distributerima, kako bismo im približili ideju agenture, koja do pre tri i po godine nije postojala na našim prostorima, a sada postaje integralni deo filmske industrije u Srbiji. Obrazložiti glavne procese našeg rada, postaviti osnove za to gde čiji deo posla počinje, a gde se završava, i sve to prilagoditi specifičnostima i potrebama našeg tržišta koje je trenutno u jednoj transformacijskoj fazi. Razumevanje zajedničkih interesa predstavlja suštinski značaj i recept za uspešnu saradnju. Kroz naše poslovanje, težimo da stvorimo dugoročne odnose kako sa klijentima, tako i sa produkcijama, i postanemo njihovi pouzdani partneri u ostvarivanju poslovnih ciljeva. Aktivan rad na promociji naših izvođača i autora sa ciljem da doprinesemo širenju prepoznatljivosti klijenata, ali i same agencije van granica zemlje i regiona.  

Svaki završeni projekat, svaki uspešni dogovor, svaki aplauz koji isprati klijenta, bilo na snimanju, premijeri, ulici ili kod kuće, jeste ono što svaku od nas pokreće i raduje, jer to doživljavamo i kao lični uspeh. Želimo i nadamo se da će ta radost u budućnosti da raste u svakoj od nas, zajedno sa rastom Slavic Artists Management agencije.  

Za sva pitanja, nedoumice, sugestije, nove projekte – možete da se javite na www.slavicartists.com

Autorka fotografija: Jovana Jarebica

Đurđa Vitorović je menadžerka produkcije koja je za skoro dve decenije u industriji  radila na brojnim domaćim i stranim naslovima. Početkom septembra, Đurđa se priključila zanimljivoj inicijativi Filmtastic East Serbia i to kao mentorka budućim saradnicima u sektoru upravljanja filmskim lokacijama u kojem je učestvovalo 14 ljudi iz nekoliko gradova u Istočnoj Srbiji. Ovaj projekat pokrenule su Srpska filmska asocijacija (SFA) i TOC - Asocijacija za razvoj održivih zajednica iz Zaječara u nameri da mapiraju i promovišu region Istočne Srbije kao atraktivnu destinaciju za snimanje filmova, ali i da popularizuju interesantne pozicije u filmskoj industriji lokalnom stanovništvu.

U ovom intervjuu, sa Đurđom pričamo o tom iskustvu, ali i o njenim počecima u filmskoj industriji, o njenom karijernom putu, najzabavnijim projektima na kojima je radila i prelepim lokacijama u našoj zemlji koje je posećivala zahvaljujući svom interesantnom poslu.

Kako su izgledali Vaši počeci u filmskoj industriji?

Nedavno je Goran Radaković, inače osoba koja mi je otvorila vrata filma, rekao da sam sada “punoletna na filmu” - nakon 18 godina rada u industriji. Moj filmski život krenuo je sasvim slučajno na filmu Guča!, reditelja Dušana Milića, na kojem sam od filmskih vukova koje sam zatekla u ekipi učila, odnosno “krala“ posao. Zahvalna sam im na svemu jer mi je to pomoglo da idem dalje i ostanem i opstanem na filmu.

Nedavno ste organizovali treninge na temu menadžmenta filmskih lokacija. Recite nam šta sve obuhvata ta pozicija, koji su najčešći izazovi, ali lepe strane ovog posla?

Pozicija menadžera lokacija najviše se razvila sa dolaskom stranih produkcija, a ranije su veliki deo poslova menadžera lokacija obavljali organizatori na domaćim projektima. Menadžer lokacija mora biti kreativan u pristupu odabira lokacija, ali i praktičan u realizaciji kako bi snimanje moglo da se odigra.

Budući da ste radili sa domaćim i stranim produkcijama, koje su razlike u njihovom pristupu i funkcionisanju?

Kada se dođe do realizacije, filmski radnici svuda na svetu izgledaju manje više isto, kao i samo snimanje. Proces priprema, odnosno sistem rada, način planiranja i budžetiranja se razlikuju, a na to dosta utiču i finansije kojima produkcije raspolažu. Razvoj servisnih produkcija kod nas doprineo je da se rad i uslovi rada u domaćim produkcijama promene i prilagode na bolje, po mom mišljenju. 

Možete li da istaknete neke zanimljivosti sa terena?

Najlepša stvar koja proizlazi iz snimanja van Beograda je saradnja sa ljudima koje srećemo i koji zaista doprinose realizaciji projekata na jedan poseban način zbog čega nakon snimanja ostaju jako zanimljive uspomene. Na neka mesta se zaista rado i vraćamo, kao što je reč sa selom Poćuta u okolini Valjeva.

Koji su Vaši omiljeni filmovi na kojima ste radili, kao oni za koje vam je baš drago što ste u njima učestvovali?

Guča! je svakako najznačajniji jer je prvi film koji sam radila. Nakon toga bilo je dosta projekata koji su mi na razne načine značajni, ali mogu izdvojiti Montevideo, Bog te video!, Heroj 1914, Questi Giorni, Baaghi 3, Munje Opet!, između ostalih.

Koji su od projekata iz Vašeg portfoija snimani baš u Istočnoj Srbiji? Šta je to što ističe ovu regiju kao odličnu destinaciju za snimanje filmova?

Prvi put sam bila deo ekipe filma Enklava u Rajačkim pimnicama, gde smo zahvaljujući scenografskim intervencijama uspeli da dočaramo albansko selo. A u Rajačke pimnice sam se vratila sa filmom Hotel Beograd koji je sniman i u selu Braćevac. U radu sa produkcijama iz Bollywooda otkrili smo da Stara planina svojim geografskim karakteristikama podseća na Kašmir, pa je to bio razlog da se nekoliko filmova realizuje upravo tamo. Među njima su vrlo popularni indijski naslovi kakav je Vivegam koji je sniman u više navrata i godišnjih doba, te Kaatru Veliyidai, koji je prvi realizovan na ekstremno niskim temperaturama. Na Staroj planini realizovali smo i snimanje filma Pored nas, reditelja Stevana Filipovića, koji ćemo gledati sledeće godine. Projekat Vivegam, kao i Pored nas delom su snimani i u Lazarevoj pećini, u blizini Bora.

Na kraju, kakve utiske nosite sa treninga u okviru projekta Filmtastic East Serbia? Kako su se snašli polaznici, šta im je bilo najzanimljivije i kakve teme ste obrađivali na predavanjima?

Smatram da je trening postigao svoj cilj, a to je da se ljudi raznih profesija iz Zaječara, Negotina, Knjaževca i Majdanpeka upoznaju sa procesom snimanja filma i potrebama koje jedno snimanje može imati u njihovoj sredini. Nadam se da će uskoro imati prilike da i na pravom filmskom setu steknu dragoceno iskustvo i da će im primeri iz prakse sa raznih snimanja koje smo obrađivali na treningu pomoći u tome.

Projekat Filmtastic East Serbia je, zajedno sa još 11 projekata u šest opština i gradova usmerenih na razvoj kreativnih industrija i promociju kulturnog nasleđa i turizma u Istočnoj Srbiji, podržan sredstvima Evropske unije i Vlade Nemačke, kroz projekat “EU za kulturno nasleđe i turizam”, koji sprovodi Nemačka organizacija za međunarodnu saradnju – GIZ.

Dok se domaći projekti snimaju bez predaha, Srbija je veće neko vreme zemlja u koju se sve više stranih produkcija vraća da opet snima. Pozitivno iskustvo sa filmskim ekipama, efikasan sistem podsticaja i uzbudljive lokacije koje dobro izgledaju pred filmskom kamerom neki su od glavnih razloga za širenje glasa o našoj zemlji kao poželjnoj filmskoj destinaciji. Posebno je primetan veliki broj snimajućih dana koje zauzimaju reklame, za strane i domaće agencije, a snimaju se najčešće u Beogradu, planinskim okruženjima i na putevima koji prolaze kroz prelepe pejzaže, prirodu, zelenilo i brda. Osim najpopularnijih javnih objekata, sve više privatnih lokacija iz Baze SFA prepoznajemo u kadrovima stranih i domaćih ostvarenja.

Salonski stanovi su popularan tip lokacije već godinama, a dodatna prednost je što nije potrebno previše scenografskih adaptacija. Tu se snimaju najrazličitiji projekti, najčešće reklame, što je zbog manjeg broja snimajućih dana zahvalno posebno za one lokacije u kojima vlasnici istovremeno žive i iznajmljuju ih. Jedan od poslednjih veliki projekata, čije je snimanje nedavno završeno je druga sezona serije Azbuka naših života, u produkciji Contrast Studija, a premijera je planirana za jesen 2023. Ekipa ove TV serije snimala je na mnogobrojnim lokacijama u Beogradu i okruženju, a neke od kadrova zabeležila je i u jednom salonskom stanu u Zemunu koji je već neko vreme vrlo tražena lokacija u bazi SFA. Vlasnica stana je sa nama podelila utiske sa snimanja:

„Saradnja sa ekipom serije Azbuka naših života bila je zaista sjajna, ali i sa drugima koji su snimali ovde. Uglavnom su bile ekipe koje su snimale reklame, ali ni sa kim nisam imala nikakvih problema. Pažljivi su, koliko je to moguće s obzirom na kolicinu opreme i brojnost ekipe, poštuju dogovoreno vreme i druge uslove koje smo prethodno dogovorili. Apsolutno bih preporučila ljudima koji imaju zanimljive prostore za snimanja da se opredele za ovakav vid saradnje sa vama i produkcijskim kućama i radujem se i očekujem nove projekte u budćnosti.”

Još jedna atraktivna lokacija koja je izbor velikog broja produkcija je Takovska 17 – mali stan opremljen po ugledu na građanske enterijere iz 19. veka. „Kod nas je snimao veliki broj produkcija, poput Emote Films, Emotion-a, She films, a među projektima su, pored muzičkih spotova kojih je bilo najviše, i serija Vreme zla, emsija Iza rešetaka, reklame za kampanju „Vi ste svet“, Citroen, jedan holivudski horor film... Uglavnom smo bili izbor domaćih projekata, a ugostili smo do 10ak stranih produkcija. Sa svima smo imali dobru saradnju, a ukoliko bi nekad došlo do neke manje štete, što je bilo zaista retko, ona bi bila nadoknađena. Inače, reč je o objektu koji nije odgovarajuć za svakodnevni život i najam za snimanje nam se činio kao najbolja opcija za ovaj prostor. Zato i predlažem da vlasnici iznajmljuju lokacije u kojima ne žive kako im niko ne bi remetio dnevnu rutinu, ili da iznajmljuju polunameštene ili prazne prostore. Važno je i da imate dobre odnose sa komšilukom i da njima ne smeta prisustvo filmskih ekipa, da se sve predvidi i dogovori unapred. Za nas je karakteristično da iako smo u centru Beograda gde je uvek izazov naći parking, ekipe i to uspeju uvek da reše. Mislim da biraju najčešće jer smo dosta fleksibilni, lako se dogovaramo, imamo puno rekvizita na lokaciji, pa ne moraju da donose i najme dodatnu rekvizitu i nismo tu sa njima tokom snimanja, kako ne bi imali osećaj preterane kontrole.“

Vlasnik ove lokacije dodao je i da ima vrlo pozitivne utiske kada je u pitanju saradnja sa Srpskom filmskom asocijacijom.

„Komunikacija sa vama je zaista dobra, a posebno bih istakao ugovor o najmu lokacija koji svi vlasnici dobijaju nakon ulistavanja u bazu. Moja preporuka vlasnicima lokacija je da uvek sa svima potpišu bar neku vrstu ugovora o iznajmljivanju kako bi osigurali da će svi dogovori biti ispoštovani. Takođe, u bazi na sajtu SFA smo dobili dodatnu vidljivost jer je to zaista jedinstvena riznica velikog broja različitih vrsta lokacija kojoj odajemo posebno priznanje.“

Osim stanova, vile modernog dizajna, okružene prirodom, takođe su se pokazale kao vrlo tražene lokacije za koje često stižu upiti, a posebno se izdvajaju Avala House – staklenih zidova, minimalistički uređena, kao i Vila Dunav – prostrana kuća na obali reke u čijoj arhitekturi preovlađuju drvo i staklo. Njihovi vlasnici su vrlo otvoreni i predusretljivi kada je saradnja sa produkcijama u pitanju, i to je, pored izuzetne lepote objekata, najvažniji razlog zašto se filmske ekipe često vraćaju na ove lokacije. Takvih kuća nema puno, pa je svaka vrlo dragocena za produkcije. 

Ukoliko želite da i vaš stan, kuća, vikendica ili imanje nađu svoje mesto na filmu, reklamama ili popularnim TV serijama,  pozivamo vas da ulistate svoju lokaciju u bazu SFA na LINKU.

Kreiranje dugometražnih animiranih filmova je oduvek bilo nedostižno timovima koje čine svega par kreativaca pre svega zbog produkcijskih ograničenja, ali zahvaljujući novim tehnologijama situacija se znatno promenila. Tome su značajno doprinele Unreal Engine i MetaHuman tehnologije. U prilog tome svedoči primer talentovanog reditelja Save Živkovića kome su podršku za njegov najnoviji projekat, animirano iskustvo „BECKONING“, pružile kompanije Epic Games i 3Lateral kroz svoj fond Epic MegaGrants.

Kako biste ukratko objasnili šta predstavlja projekat „BECKONING“?  

Projekat „BECKONING“ je zapravo koncept za dugometražni animirani film. U trenutnoj kratkoj formi predstavlja svojevrsno obećanje šta dugometražni film donosi, kako na polju same priče, tako i na polju produkcije nastale zahvaljujući novim tehnologijama. Inače, radnja govori o svemirskom brodu koji greškom putuje kroz vreme i vraća se u prošlost padom na Zemlju u doba srednjeg veka. Zbog toga grupa astronauta pokušava da preživi lov koji predvode vitezi inkvizicije.

Na koji način Unreal Engine i MetaHuman tehnologije omogućavaju talentovanim kreativcima da kreiraju animirane filmove koji po kvalitetu pariraju velikim produkcijama?  

Dugometražni animirani filmovi su ranije bili  nedostižni malim timovima zbog tri ključna ograničenja - kreacije okruženja, renderovanja i karakterne animacije. Za ova tri polja je nekada bilo potrebno imati velike timove i infrastrukturu, ali je uz pomoć novih tehnologija danas potrebno samo nekolicina artista, i umesto ogromnih render farmi moguće je koristiti nekoliko računara. Ubrzanje u renderovanju omogućeno je korišćenjem real time-a koji nudi Unreal Engine tehnologija, prvenstveno pravljena za video igre. Međutim, zbog skorašnjeg napretka vizuelnog kvaliteta, može se koristiti i za animirane filmove.

Takođe, MetaHuman tehnologija nudi veoma lak pristup vrhunskim kontrolama za facijalnu animaciju, pa je ovaj proces velikim delom automatizovan  što drastično ubrzava kreiranje. Upravo na ovaj način prethodno navedene nove tehnologije pružaju mogućnost talentima i kreativcima da stvaraju animirana iskustva koja po kvalitetu pariraju velikim produkcijama.

[embed]https://vimeo.com/765782709[/embed]

Koje su po vašem mišljenju glavne prednosti novih tehnologija Unreal Engine i MetaHuman?  

Prednosti su razne, od brzine renderovanja, do brzine kreacije 3D okruženja i količine interakcija koje nam ta brzina omogućuje, pa sve do veoma brzog automatizovanog rigovanja. Međutim, po mom mišljenju, sa čisto kinematografske strane, mogućnost kadriranja 3D animacije u realnom vremenu sa jako visokim vizuelnim kvalitetom svetla i materijala  nešto je što apsolutno menja pristup kreiranja animiranog filma. Sloboda prilikom odabira kadrova, prilika da se „prošetate“ kroz scenu kao da ste na fizičkom setu, da promenite tip rasvete ili ugao kamere gotovo brzinom misli je nešto što ima neizmernu vrednost za sam kreativni proces stvaranja filma. Sada možemo pristupiti „snimanju“ animacije isto kako bismo i igranom filmu.

Kako je počela, a kasnije i izgledala vaša saradnja sa kompanijama Epic Games i 3Lateral?  

Saradnja je počela ubrzo nakon javnog prikazivanja mog kratkog filma „Irradiation“ prošle godine. Reč je o filmu koji je označio moj prvi pristup Unreal Engine tehnologiji i na svu sreću imao je dobar odjek u industriji. Upravo tako je došao i do kompanija Epic Games i 3Lateral. Potom smo počeli da pričamo o sledećoj ideji koju bih želeo da izvedem i tako se rodila saradnja za „BECKONING“ koja je zaista bila bajkovita. Kompanija 3Lateral je bila podrška na svakom našem koraku i svu kreativnu kontrolu su ostavili meni i ostatku tima, omogućavajući nam da realizujemo svoje snove na način na koji smo mi to i zamislili. Neizmerno im se zahvaljujem na tome.

Koliko i na koji način je fond Epic MegaGrants bio važan za razvijanje konkretno projekta „BECKONING“?  

Fond Epic MegaGrants je bio apsolutno nužan za naš projekat. Omogućio nam je da izvedemo viziju filma u kratkoj formi, ali i više od toga. Zahvaljujući njemu osnovali smo tim i postavili „pipeline“ za produkciju dugometražnog filma. Slično kao i tehnologiji koju Epic Games nudi i koliko ona sama ubrzava kreiranje animiranog filma, tako i MegaGrants nudi mogućnost finansiranja projekata koji jednostavno nisu mogli da se finansiraju pre samo nekoliko godina.

Koji je vaš dalji plan za Beckoning priču?    

Prva verzija dugometražnog scenarija za „BECKONING“ već postoji i trenutno vodimo pregovore u vezi sa daljom produkcijom. Animirani film će biti proizveden u Srbiji, a Unreal Engine i MetaHuman su u samom srcu produkcije.

Kome biste preporučili da se prijavi na fond Epic MegaGrants? 

„Upravo zbog svog pozitivnog iskustva, pozivam sve umetnike, dizajnere, game artiste, sve koji imaju ideju za film, igru, aplikaciju, da zamisao koju nisu mogli da sprovedu sami pretvore u stvarnost uz pomoć fonda Epic MegaGrants. Svim lokalnim timovima zainteresovanim za apliciranje, Solutions tim 3Lateral kompanije može da pomogne u formulisanju aplikacije, razvijanju ideje ili podnošenju prijave. Zato pozivam sve, koji smatraju da je ovo poziv za njih, da se prijave. Po mom mišljenju, ovo je najbrži put do realizacije projekata jer u trenutnom ekosistemu, gde je tehnologija sve manja prepreka, upravo ideje imaju najveću vrednost.

Kratkometražni animirani film reditelja Save Živkovića možete pogledati ovde.

[embed]https://vimeo.com/765779439[/embed]

***

Šta su Unreal Engine i MetaHuman tehnologije?

Kompanija Epic Games razvija Unreal Engine platformu – softversko okruženje za kreiranje interaktivnih iskustava koja pronalaze primenu u video igrama, animiranim filmovima, pa i u naučnim simulacijama. Pored toga, kompanija radi i na besplatnoj cloud aplikaciji  MetaHuman Creator, čime se Unreal Engine korisnicima omogućava da kreiraju uverljive simulatore digitalnih ljudi za svega nekoliko minuta.

Fond Epic MegaGrants

Od svog pokretanja 2019, Epic MegaGrants podržao je više od 1.800 kreatora i timova iz više od 90 zemalja. Samo prošle godine, Fond je finansirao čak 400 novih projekata baziranih na Unreal Engine-u, kao i one koji unapređuju 3D grafiku. Grantovi iznose između 5.000 i 500.000 dolara po projektu.

Ko može da se prijavi na fond Epic MegaGrant?

Fond je namenjen pojedincima ili timovima, kreativcima, istraživačima ili instruktorima iz različitih oblasti (od filmske produkcije, razvoja video igara, interaktivne edukacije, open-source alata, pa do robotike i veštačke inteligencije), čiji je rad baziran na Unreal Engine-u i unapređivanju 3D grafike.

Credits (from left to right): Image courtesy of Aaron Sims Creative TM & © WBEI | TM & © Epic Games Courtesy of Treehouse Digital LTD

Od trenutka kada je 3Lateral postao član SFA, raste radoznalost, ali i nedoumice na koji način lokalni filmski stvaraoci mogu da primene Unreal Engine softver i Metahuman tehnologiju u svojim projektima. Kroz programe prethodnih izdanja konferencije CGA Belgrade otvorili smo prostor za učenje i kreativnu razmenu između uzbudljivih projektnih ideja i primene inovativih tehnologija. Domaća mreža produkcijskih studija ima veliki izvor znanja kroz različite projekte koje 3Lateral podržava u Srbiji kao putokaz ka budućnosti filmskog stvaralaštva. U novom intervjuu sa članovima njihovog tima rešavamo neka od najvažnijih pitanja koja prevazilaze tehnološki aspekt njihovog rada, i pričamo više o kreativnom delu posla.

Dobro je poznato da Unreal Engine-a nudi ne samo besplatne alate već i ceo ekosistem za učenje koji objašnjava kreativnu upotrebu i mogućnosti u pisanju scenarija, izradi storibordova, supstituciju lokacija, pa sve do dobro poznatih digitalnih glumaca ili statista. Kako biste predstavili ili objasnili Unreal Engine kao filmsku tehnologiju budućnosti iskusnim filmskim profesionalcima?

Unreal Engine je moćan alat za stvaraoce iz različitih industrija koji im pomaže da ožive svoju viziju. Besplatni alat omogućava dizajnerima igara u različitim industrijama da kreiraju 3D sadržaje nove generacije u realnom vremenu, sa većom slobodom, verodostojnije i fleksibilnije nego ikada pre.

Kada se govori o upotrebi Unreal-a u filmskoj industriji, razmišljamo o njemu kao o igralištu za pripovedače i kreatore. Unreal Engine pruža veću slobodu, omogućavajući im da vizualizuju rezultat ne samo svojim očima, već i kroz oko kamere u istom trenutku, i dobiju trenutni fidbek, kao i da imaju iste asete od prvog koncepta do finalnih frejmova, eliminišući viškove ili gubitke tokom svake faze produkcije. Osim u produkcijske svrhe autori mogu da koriste iste asete i scene u marketinške svrhe, u interaktivnim projektima ili iskustvima na lokacijama. Na taj način Unreal Engine je već korišćen u najambicioznijim projektima u industrijii kao što su The Mandalorian i Ford v Ferrari.

Svesni smo kada čuju sve ovo, kolege sa filma pomisle: “mi nismo toliko veliki studio i naši budžeti su ograničeni”, ali zapravo, tehnologije i tokovi rada koji su nekada bili rezervisani samo za velike studije sa višemilionskim budžetima postali su demokratizovani, dajući dajući vetar u leđa novom talasu kreatora sadržaja. Nekada se korišćenje tehnologije renderovanja u realnom vremenu smatralo eksperimentalnim u filmskoj i televizijskoj produkciji. Sada se usvaja kroz ceo proces rada i koristi za mnoštvo sadržaja. Procesuiranje u realnom vremenu utiče na projekte u svakoj fazi kreativnog životnog ciklusa, od konceptualnog pisanja i pronalaženja lokacije do scenografije i vizuelnih efekata finalnog kadra.

Ako želite da se usavršavate u ovim alatima, postoji mnoštvo onlajn edukacija i programa stipendiranja, kao i kurseva koji se odvijaju uživo, poput UE kursa u Crater Training Centru, a možete se prijaviti i za novi kurs na FDU koji je se zasniva na upotrebi Unreal Engine-a. Opcije su tu, dostupne u svakom trenutku, a na kreativcima je samo da se prijave.

Tehnologija je dala veliki doprinos demokratizaciji industrije i pristupačnosti projektima sa skromnijim budžetom. Kakvo je vaše iskustvo u vezi sa tim? Koliko je to realno u kratkoročnom periodu? Da li već postoje uspešni primeri?

Ono što je nekada trajalo mesecima, čak i godinama, sada može da bude gotovo za nekoliko nedelja ili čak sati, i to samo sa osnovnim znanjem o određenim fazama pajplajna. Epic Games nudi besplatne alate koji otvaraju nove mogućnosti za kreativne timove, pa i timovi sa malim budžetima imaju jednaku šansu da stvore impresivna iskustva. Takav primer je City Sample – grad kreiran za The Matrix Awakens: An Unreal Engine 5 Experience koji se može besplatno preuzeti – dostupan je kao i unapred postavljeni milioni scena koje se mogu koristiti za nove projekte. Sastoji se od grada sa sistemom ulica, zgradama, vozilima i gomilom Metahuman likova, gde kreatori mogu da izaberu scenu, postave osvetljenje i stvore potpuno novu priču. Kreatori takođe mogu da koriste megaskenove ili asete iz Quixel laboratorije ili Reality Scan-a kako bi stvorili jedinstveno okruženje. MetaHuman Creator je besplatni alat, zasnovan na cloud-u, za kreiranje veoma verodostojnih digitalnih ljudi koji mogu da upravljaju naracijom filma ili naseljavaju grad.

Kada govorimo o uštedi vremena, na prvi pogled deluje da je potrebno neko vreme da se autori upoznaju sa asetima i njihovim mogućnostima, ali uskoro će to postati najpoželjnije polje za istraživanje i kreiranje ekspanzivnih i privlačnih okruženja pomoću Unreal Engine 5.

Najavljeni su brojni projekti koji će biti kreirani zahvaljujući ovom softveru, ali njihovu ekspanziju očekujemo u vremenu koje dolazi, dok su Metahumans već korišćeni u kratkim filmovima kao što su Project Ember, The Well i In Vaulted Halls Entombed.

Kada govorimo o demokratizaciji, usvajanje Unreal Engine-a je nastavilo da se ubrzava poslednjih godina. Od razvoja igara do automobilizma, arhitekture, organizacije događaja uživo, simulacija, pa čak i mode. Nemoguće je naslutiti kako će sve tehnologija u realnom vremenu nastaviti da menja industrije i izvan video igara.

Kao kreatori Metahumans tehnologije kako vidite proces zamene stvarnih glumaca metaljudima? U kojim oblastima je već primenjen, a gde će se proširiti u narednih 3 ili 5 godina?

Naš cilj nije bio da zamenimo stvarne glumce digitalnim ljudima, već da stvorimo besplatan i pristupačan alat za kreiranje kako bi stvaranje visokokvalitetnih digitalnih ljudi bilo lakše i oduzimalo manje vremena. Videli smo kako studiji koji dizajniraju igre, filmove, potom arhitekte i brendovi koriste MetaHuman Creator da bi stvorili zaista ubedljive digitalne ljude u bezbroj aplikacija.

Era digitalnih ljudi je ustvari otvorila carstvo novih mogućnosti za glumce da svoju digitalnu pojavnost unesu u virtuelne svetove i novo polje na kome bi izvođači mogli da prošire svoje delovanje. Od gestikulacije lica digitalnih ljudi do pokreta tela, licenciranja svojih digitalnih dublera, animiranja izmišljenih likova i mnogih drugih mogućnosti. Glumci mogu čak da glume i mlađe verzije sebe (kao u filmu The Matrix Awakens) ili mogu biti uključeni u nekoliko projekata širom sveta u isto vreme. Zbog toga digitalnu eru ne treba posmatrati kao nešto u čemu njihova poslovna uloga nestaje, već suprotno; mogu da prihvate nove načine nastupa i maksimalno iskoriste svoje talente.

MetaHuman Creator omogućava autorima da kreiraju digitalne ljudi koji mogu u potpunosti da nose priču, mogu se koristiti kao statisti ili pozadinski likovi za popunjavanje scene ili da glume zajedno sa glumcima iz stvarnog života. Zanimljiva je priča kada se jednom našem klijentu glumac nije pojavio na snimanju, pa je producent seo za kompjuter, napravio MetaHuman-a i dodao ga u scenu da zameni odsutnog glumca. Kao što smo spomenuli, ovi alati su nešto što omogućava timovima da budu kreativniji i eksperimentišu u svom stvaralaštvu na način koji do pre samo nekoliko godina uopšte nije bio moguć.

Koji je najzahtevniji projekat koji ste do sada uradili u ovoj oblasti? Kakva postignuća vam je to donelo u razvoju? Koliko brzo se uopšte razvija Metahuman tehnologija?

Što se tiče internih projekata, iskustvo The Matrix Awakens: An Unreal Engine 5 je definitivno bio najizazovniji projekat koji smo do sada uradili. Proces je uključivao 4D skeniranje izgleda i  glume dvojice najdražih holivudskih glumaca. Da bismo projekat učinili još izazovnijim, morali smo da animiramo mlađe likove glumaca kako bismo ih uparili sa njihovim današnjim digitalnim avatarima, mešajući animaciju sa glumačkim nastupima i dodajući Metahuman likove poput jednog od glavnih glumaca u demo verziji. Pored posla koji smo uradili sa našom holivudskom zvezdom, kreirali smo i lik heroja IO, u okviru MetaHuman Creator-a, kao i 13.000 Metahumana koji će naseliti i oživeti grad. Ovo je bio najnapredniji tehnološki demo koji smo ikada napravili i nudi viziju kakva bi budućnost interaktivnog sadržaja mogla da bude.

The Matrix Awakens: An Unreal Engine 5 Experience

Kroz program Epic MegaGrants, Epic Games ubrzava rad kreativaca u mnogim industrijama, uključujući priliku za novu generaciju mladih filmskih stvaralaca. Možete li da podelite neke od mogućnosti i dostignuća zajednice u Srbiji kako bismo podstakli više prijava odavde i iz regiona?

Epic Games je posvećen povećanju efikasnosti rada inovativnih timova koji koriste Unreal Engine uz finansijsku podršku kako bi mogli da nastave da kreiraju projekte koji pomeraju granice interaktivnog 3D sadržaja i iskustava u realnom vremenu ili poboljšavaju mogućnosti upotrebe softvera otvorenog koda za 3D zajednicu. Jedan od najboljih primera umetnika koji koriste UE je domaći reditelj Sava Živković, izuzetan umetnik koji je dobio Epic MegaGrant za svoj naredni animirani film.

[embed]https://vimeo.com/679094761[/embed]

"Način na koji je Epic Games demokratizovao snimanje filmova i animaciju daleko prevazilazi činjenicu da su Unreal Engine i ceo ekosistem oko njega besplatni za korišćenje. Uz Unreal, zajedno sa velikodušnim programima kao što je Epic MegaGrants, nezavisni filmski stvaraoci imaju pravu priliku da realizuju sve svoje ideje koje u prošlosti nisu bile moguće tradicionalnim putem. Do ideja je teško doći, a nekad ih je još teže i realizovati, ali u svetu u kojem danas živimo gde je tehnologija demokratizovana do ovog nivoa, realizacija navedenih ideja postaje sve dostupnija svima", rekao je Sava Živković.

Sve timove zainteresovane za rad u Unreal Engine-u u igricama, filmu, animaciji, arhitekturi ili drugim oblastima, podstičemo da se prijave za Epic MegaGrant.

Predrag Jočić nedavno je izabran za novog predsednika Srpske asocijacije snimatelja. Kao direktor fotografije radio je na velikom broju filmova i serija, i jedan je od osnivača produkcijske kuće Contrast Studios. Iskoristili smo ovaj sjajan povod da sa Predragom razgovaramo o budućim planovima SAS-a.

S obzirom da si niz godina član Izvršnog odbora SAS-a, možeš li da napravis osvrt na najveće uspehe asocijacije i sta će biti prioriteti u tvom mandatu?

Asocijacija snimatelja postoji već jedanaest godina, i jedan od njenih osnovnih ciljeva jeste očuvanje i zaštita autorsko – kreativnog identiteta članova, kao i svih snimatelja slike u Srbiji. U tom cilju smo pre pet godina osnovali festival snimateljskih ostvarenja “Slika u pokretu”. Iz godine u godinu festival privlači sve veću pažnju ne samo domaće i stručne javnosti već i filmskih autora iz regiona i sveta.

Jedna od važnijih stvari u prethodnom periodu je svakako organizacija dodele godišnjih nagrada IMAGO u svim kategorijama, koja je održana 2019. godine u Beogradu, kada smo bili domaćini najznačajnijim direktorima fotografija iz celog sveta.

Ciljevi asocijacije će i u narednom periodu biti da zaštiti i održi ugled direktora fotografije, da svojim delovanjem u javnosti skrene pažnju na važnost i vrstu posla kojim se bavimo. Da osnažimo festival i asocijaciju, stvorimo dobre kontakte u regionu i Evropi i da nam svake godine gostuju najpriznatiji direktori fotografija koji će moći svoje iskustvo da prenesu našim studentima i filmskim radnicima. Da očuvamo sećanje na legende naše profesije, ali i da otvorimo vrata i pomognemo afirmaciju novih generacija direktora fotografije.

Kako vidiš kreativni potencijal novih generacija članova SAS-a?

Tehnološki razvoj kao i globalizam nam svima, a posebno mladim generacijama, omogućava da imamo uvid u mnoštvo najrazličitijih sadržaja, ideja i koncepata širom planete kada je vizuelna umetnost u pitanju. Sa jedne strane, tesko je danas izmisliti nesto novo i biti svež, ali sa druge strane to mnoštvo sadržaja nam omogućava da u svom oku, mozgu i umu filtriramo ono najinteresantnije za nas. Iz takvih stimulansa se rađaju nove kreativne ideje. U tom smislu ima značajan broj direktora fotografija mlađe generacije koji su se izdvojili svojim projektima i koji svojim radom skreću pažnju na sebe. U značajnoj meri to omogućava i veliki porast obima filmske i televizijske produkcije u Srbiji zadnjih godina. Nadamo se da će se taj trend nastaviti i da će svojom energijom, kreativnošću i kvalitetom generacije mladih dolazećih kolega kroz vreme stati na mesta najznačajnijih snimatelja i nastaviti tamo gde su generacije pre nas stale.

Kako ocenjuješ međunarodnu poziciju direktora fotografije iz Srbije? Kakva je saradnja SAS-a sa IMAGOM ili drugim strukovnim udruženjima?

Srpska asocijacija snimatelja je danas veoma visoko kotirana u međunarodnim filmskim institucijama. Naši direktori fotografije i ostali filmski radnici su vrlo priznati i cenjeni u Evropi i u regionu. U prilog tome govori činjenica da Srbija ima dva svoja predstavnika u najprestižnijoj svetskoj federaciji snimatelja IMAGO. Predrag Bambić je već godinama član borda guvernera IMAGA, a Bojana Andrić je od prošle godine član tehničkog komiteta za kreativnu primenu tehnologije u toj prestižnoj asocijaciji. Zahvaljujući tome dobili smo priliku da 2019. ugostimo najznačajnija imena svetske kinematografije, što je bio veoma značajan događaj za Srbiju u tim krugovima.

Svakako da još moramo da radimo i napredujemo u tom smislu i na najbolji mogući način pospešujemo značaj i respekt kako naših direktora fotografije pojedinačno, tako i čitave profesije i naše asocijacije.

U čemu vidiš da je najveći značaj postojanja i funkcionisanja strukovnih asocijacija unutar filmske industrije?

Filmska industrija u Srbiji je nažalost godinama bila u veoma lošoj situaciji, gotovo da je jedva opstajala. Na radost svih nas, poslednjih nekoliko godina mozemo reći da se okolnosti menjaju. Sve je više emitera, budžeta i mogućnosti. Postojanje i opstanak strukovnih asocijacija je od velike važnosti. To je linija odbrane struke, umetničkog integriteta, jedinstva i sloge unutar jedne profesije i to sasvim sigurno važi ne samo za asocijaciju snimatelja već i za sve ostale asocijacije u Srbiji. Važnu ulogu u ovome igra i Filmski centar Srbije, koji je prepoznao aktuelne probleme i pokušava da se uključi kao aktivna podrška strukovnim udruženjima.

Koliko novih članova SAS prima svake godine i kada otvarate prijem za nove članove?

Po statutu asocijacije nemamo obavezu ili ograničenja koliko godišnje moramo ili treba da primimo novih članova. Za poslednjih nekoliko godina primljeno je u članstvo asocijacije jedanaest novih članova tako da asocijacija sada broji ukupno 47 članova. U okviru asocijacije snimatelja svake godine se osniva komisija za prijem novih članova, koja prikupi dokumenta i selektuje potencijalno nove članove. Zatim se na skupštini asocijacije koja se svake godine održava u martu organizuje glasanje u kojem učestvuju svi članovi, a kandidati koji dobiju potreban broj glasova postaju punopravni članovi asocijacije.

Sa Bojanom Andrić kao potpredsednicom SAS-a, da li planirate neke projekte usmerene na profesionalno osnaživanje žena? Koliko žena broji sadašnje članstvo SAS-a?

Bojana Andrić je, od svog ulaska u asocijaciju 2018. godine, jedan od aktivnijih i snažnijih članova i od početka je uključena u rad IO, a nedavno je izabrana i za punopravnog člana IMAGO Tehničkog komiteta, u kome se nalazi sa još tridesetak snimatelja i kolorista iz celog sveta, ali i isto toliko najznačajnijih visokih predstavnika proizvođača snimateljske opreme, što i za SAS ima veliki značaj. Kada je u pitanju proces osnaživanja žena, u prethodnom periodu se on već uveliko događa, jer sve veći broj devojaka upisuje kameru, pa su akademije i fakulteti zapravo prva instanca koja to omogućava, a SAS će sa zadovoljostvom raditi na svim vrstama aktivnosti koje doprinose ravnopravnom položaju koleginica, što uključuje i konkurisanje za projekte na tu temu. Uz Bojanu Andrić, u okviru SAS-a tu su i koleginice Jelena Stanković, Tatjana Krstevski i Maja Radošević. Sve četiri su aktivne i veoma tražene snimateljke, i upravo su one predstavnice te nove generacije.

Sa razvojem tehnologije, pogotovo virtuelne produkcije, kako vidiš ulogu DP-eva u toj revoluciji?

Snimatelji moraju konstantno da se unapređuju, izučavaju nove procese i tehnologije i drže korak sa njihovim razvojem.  Vurtualne produkcije su jedan segment, i njihova budućnost je neupitna, kao što je neupitno da je uloga DP-eva od krucijalne važnosti za svaki vizuelni identitet projekta, pa i za virtuelnu produkciju, samo što se u samom procesu menjaju neke od faza - više se radi u pretprodukciji, unapred se pripremaju svi elementi i DP mora da učestvuje u tom procesu kako bi dobio ono što želi. Pojavljuju se i nova zanimanja i novi saradnici - unreal inženjeri i specijalisti, dizajneri pozadina (environment)... i ovom procesu se prilagođava cela filmska ekipa. Mixed reality je segment koji se ubrzano razvija, kao i rad sa LED zidovima i gejmerskim programima (unreal engines) i to je proces o kome ćemo dosta da učimo, te je neophodno da se naši snimatelji kontinuirano usavršavaju. Konferencija CGA Belgrade koju organizuje SFA jedna je od takvih prilika za buduću saradnju.

Ne postoji nijedan deo Srbije koji kamera Helivideo drona nije nadletela. Jedan od najzaslužnijih za taj poduhvat je Dragan Trifunović, koji je među prvima snimio kadrove iz vazduha za filmska platna i male ekrane. Ako vas je neki snimak ostavio bez daha ili vam otkrio potpuno novu perspektivu naše zemlje, iza njega verovatno stoji Helivideo. Kako nam Dragan otkriva, za profesionalno letenje dronom nisu dovoljni samo oprema, želja i entuzijazam, već i naporan rad, usavršavanje i poznavanje produkcije i principa snimanja, ali i poštovanje prema članovima ekipa i klijentima.

Snimanje dronom postalo je sve zastupljenije na filmovima i serijama što je lokacijama širom Srbije dalo novu vizuru, a gledaocima atraktivne kadrove. Koji projekat bi izdvojio kao najzahtevniji i na koji nedavni projekat si najponosniji?

Podjednako radim na reklamama, filmovima, serijama, muzičkim spotovima, a često nas i korporacije zovu za njihove filmove ili razne industrijske potrebe. Jedan od najkomplikovanijih filmova na kojima sam radio je bio remake filma Papillon. Tu sam sa velikim dronom morao da polećem sa vrlo male palube malo većeg čamca koji se jako ljuljao, potom je bilo nekoliko kadrova za koje je bilo potrebno da letim veoma blizu glumcu koji trči.

Među najuzbudljivije projekte na kojima sam radio u prethodne 2 godine svrstavam reklamu za lanac nemačkih marketa Penny. Ceo proces je trajao 5 dana, a radio sam u timu sa još jednim kolegom. Veoma kompleksno za nas je bilo to što su svi kadrovi bili između zgrada u centru grada, na Terazijama, Uzun Mirkovoj i Gospodar Jovanovoj ulici. učestvovalo je nekoliko stotina statista kao i mnogobrojna ekipa i morali smo da brinemo o njihovoj bezbednosti, ali i da dobijemo dobar kadar. Na kraju su klijenti bili prezadovoljni i dobili smo jednu od najlepših reklama snimanih kod nas koja je nominovana i za LMGI nagrade za najbolju lokaciju koje impresivno izgledaju upravo zahvaljujući kadrovima iz drona.

Šta je za tebe najvažniji aspekt posla dron pilota - letenje ili rad sa kamerom? Šta obuhvata tvoja “flota”? Sa kakvim kamerama i dronovima najvise voliš da radis?

Za dobar kadar neophodno je da obe “radnje” budu dobro usklađene i izvedene kreativno, kvalitetno i naravno bezbedno. Kada dronom upravlja jedan čovek, a kamerom drugi, presudno je da budu jako dobro uvežbani i koordinisani.

Moja “flota” se sastoji od dronova različitih veličina i težina. Manji dronovi imaju ugrađene kamere sa fiksnim objektivima (DJI Mavic, Phantom 4), zatim DJI Inspire 2 sa X5s i X7 kamerama i promenljivim objektivima i veliki dron koji nosi RED i Alexa mini kamere. Pored njih tu je i dron koji nosi jaku LED rasvetu za specijalne efekte tokom noćnih snimanja, kao i dronovi sa specijalnim termalnim kamerama za industrijsku upotrebu.

Više volim da radim sa manjim i srednjim dronovima, jer su lakši za transport i menjanje lokacija, duže im traju baterije, poseduju razne senzore tako da su bezbedniji za ljude i objekte na setu. Veliki dron sa velikom kamerom je i teži i komplikovaniji za transport i letenje, zahteva puno velikih baterija i punjača i donekle je veći pritisak i odgovornost raditi sa takvom opremom, što shodno tome i poskupljuje cenu produkcije

Kako izgleda saradnja sa rediteljem i direktorom fotografije iz tvoje pozicije? Kako teku pripreme sa članovima filmske ekipe da bi se dobio finalni rezultat?

Pre svakog ozbiljnog snimanja radi se izviđanje i odabir lokacija i izbor odgovarajuće tehnike, veličine drone i kamera, za te lokacije. U tom pripremnom delu moj posao je da prema željama i zahtevima reditelja i direktora fotografije dam svoju procenu mogućnosti izvođenja tih kadrova i eventualne rizike po ljude i opremu. Dugogodišnje iskustvo u fotografiji i video produkciji mi omogućava da svaku lokaciju i kadar sagledam na više načina i eventualno reditelju i direktoru fotografije predložim neke dodatne mogućnosti za drugačiji kadar.

Ima li razlike između rada na filmu i rada na reklamama? Da li imaš neke stalne saradnike sa kojima radiš u ovim timskim letovima?

Kao što sam već pomenuo, sa većim dronovima uglavnom rade dva čoveka. Jedan leti dronom, drugi upravlja kamerom. Ja sam naučio i navikao da to radim sam i klijentima se sviđa krajnji rezultat. To jeste komplikovanije, ali meni je nekako lakše da uskladim svoja 2 oka i 2 ruke nego odvojeno letenje i upravljanje kamerom. Kada rade dva operatera, oni moraju da budu idealno usklađeni, ali u nekim situacijama jeste lakše kada da se tako snima. Trudim se da se prema svakom klijentu odnosim profesionalno i dam svoj maksimum, bez obzira da li je u pitanju holivudski film, skupa reklama ili neko niskobudžetno snimanje za malu lokalnu fabriku.

Da li si imao priliku da sarađuješ ili upoznaš dron pilote iz drugih zemalja? Kako funkcioniše ta zajednica na međunarodnom nivou? Da li postoje neki trendovi ili novi načini snimanja?

Imam puno kolega iz inostranstva i imamo jako lepu saradnju. Preporučujemo jedni drugima poslove, ako mi nismo u mogućnosti da ih radimo, često šaljemo opremu i delove ako nekome zafali za snimanje ili ako se desi kvar tokom snimanja itd. Pre ove pandemije često su bila organizovana razna okupljanja, lepa druženja i izložbe opreme. Postoje razne manje lokalne i veće internacionalne asocijacije koje okupljaju ljude koji se bave dronovima amaterski i profesionalno. Kod nas i u susednim zemljama su više puta organizovana razna takmičenja i druženja zaljubljenika u RC letelice i modelarstvo. Nažalost poslednjih godinu dana su zbog pandemije uglavnom sva takva dešavanja otkazana.

S obzirom da dronovi okupljaju sve veći broj entuzijasta i hobista, šta bi bio savet nekome ko želi da ozbiljno i profesionalno uđe u svet filmskih dron pilota?

Odgovor na ovo pitanje nije jednostavan. Za uspeh u bilo kom poslu nije bitna samo dobra oprema i želja. Konkretno u poslu dron pilota, pored dobrog letenja, neophodno je da čovek ima neko solidno znanje i o tehnikama snimanja, odabiru adekvatne opreme (drona, kamere i objektiva) za svako snimanje, kao i o kadriranju, pa i video montaži. Za karijerni uspeh izuzetno je bitan odnos i poštovanje prema klijentima i svim članovima produkcije, ali i spremnost i samopouzdanje da se klijentu eventualno ukaže na drugačije, ne samo tehničke već i kreativnije mogućnosti dobijanja željenog kadra.

Omiljena lokacija na kojoj si snimao ili bi voleo da snimaš u Srbiji i u inostranstvu?

Ne znam da li ima neki deo Srbije gde nisam snimao. Jedna od omiljenih lokacija mi je definitivno Stara planina. Kao dron pilot imao sam priliku da puno radim i u inostranstvu, a omiljene lokacije na kojima sam snimao su Papua Nova Gvineja, Kostarika, Island, Maldivi i reka Una u Bosni.

Neposredan i uzbudljiv intervju koji svako ko želi da se bavi produkcentskim poslom ili osnuje svoju produkciju treba da pročita. Minja Jovanović, ispred produkcije She films nam je otkrila kako je dobila prvi posao, prvi projekat i kako je za samo nekoliko godina uspela da realizuje na desetine inostranih reklama, stekla dobru reputaciju među francuskim klijentima, kao i prepoznatljiv stil rada.

Kako si počela da se baviš advertajzing produkcijom?

Često volim da kažem da se cela moja karijera, koja sada traje već 10 godina, dogodila slučajno. Međutim, ljudi iz okruženja me često ispravljaju i ljute se jer znaju koliko neopisivu želju sam imala da se bavim ovim poslom. Ništa drugo za mene nije postojalo, ali bukvalno ništa.

Na prvoj godini studija sam radila na 7 studentskih filmova u isto vreme, i jedan od reditelja me je preporučio producentu filma Parada, gde sam volontirala, a moje prvo zaduženje bilo je držanje kišobrana Nikoli Koju kad god izađe na sunce. Mojim kolegama sa klase je to bilo smešno, ali ja sam bila presrećna samo zato što sam tu. Nakon tog filma, kostimografkinja me je preporučila kolegama iz Red produkcije, koja je u to vreme definitivno bila među najvećima u regionu. Posle završenog projekta na kome sam radila sa njima, nastavila sam da dolazim u njihove kancelarije, iako nisam imala zaduženja, jer sam htela da znaju da mogu da računaju na mene ako im treba neka pomoć za nove projekte. Nakon nekoliko nedelja sam se zaposlila u Red produkciji i to sa samo 19 godina, i ostala narednih 6.

Kako vidiš svoju producentsku ulogu i šta je to što čini producentski posao u međunarodnom advertajzingu? Koje veštine si razvila radeći?

Međunarodno poslovanje je nesto što mi je uvek bolje išlo nego lokalno. Tako se nekako namestilo. Postala sam producent sa nepunih 21, i na lokalnim projektima sam vrlo osećala predrasude zbog mojih godina, dok na stranim projektima to nikad nije bio slučaj. Strani projekti su bili uvek zahtevniji i nekim logičnim sledom sam gotovo isključivo radila samo na stranim projektima.

Ono što ja uvek navodim kao evidentan problem lokalne produkcije jeste taj da svaki relativno dobar organizator misli da je producent, a po mom mišljenju razlika je ogromna. Producent je osoba koja stvara sve emotivne i tehničke preduslove kako bi se jedan projekat realizovao u svom punom kapacitetu. On ili ona mora da kreativno razume projekat, da zna da podseti reditelja šta je važno za projekat kada mu duh klone, a na šta ne mora da troši snagu. Dužnost producenta je da kreira povoljnu klimu i atmosferu kako bi svi dali svoj maksimum, da prepozna potencijalno lošu komunikaciju i energiju između svojih članova, da je predupredi i vrati situaciju na pravi put, u korist projekta.

Sa iskustvom se razvije veština predviđanja događaja koji dolaze, barem dva, ako ne tri koraka unapred. Zatim, pomenula bih i pravilno delegiranje, jer producent može da razvija svoj posao na viši stepen jedino ukoliko projekat na kom trenutno radi raspodeli na ljude kojima nauči da veruje.

Šta je poslednje što si naučila, a da ti je bilo korisno za posao?

Dosta sam razmišljala o ovom pitanju. Saveti mojih starijih i iskusnijih, i pre svega dobronamernih, kolega i koleginica producenata su bili da treba manje da pokazujem emocije, da producent mora da ima neku vrstu ,,poker face-a’’. Ja sam probala to da primenim, doduše vrlo kratko. Shvatila sam da to nije moj pravac i da mi je u redu da mi se sve vidi na licu, i da ne moram da gradim samopouzdanje tako što ću da krijem emocije.

Da li to ima veze sa nazivom She films? Uvođenje ženskog principa u vođenje posla?

Mislim da ovo nema veze sa samim nazivom She films, nego sa jednim novim pristupom modernom poslovanju. Nećemo reći da je to ženski princip nekog poslovanja, ali možemo da kažemo da je to princip koji žene mogu da prezentuju svetu. Mislim da su i dečaci prilično emotivni samo im niko nije rekao da mogu i tako kroz svet.

Kada sam otvorila She films, strašno sam želela da se malo naše tržište razmrda, da se dese neki novi reditelji i rediteljke u domaćem advertazjingu, da klijentima bude normalno da, uslovno rečeno, rizikuju ako im se dopada ideja, bez straha da neće biti dobro jer je neko debitant. Sada nakon tri godine našeg poslovanja mogu da se pohvalim da smo u početku imali 80% debitanstkih ostvarenja sa Đorđem Stanimirovićem, Sarom Marković, Leonardom Finstnerom i Lazarom Bodrožom. Mislim da je to vrlo povezano sa pokazivanjem te emocije, koja defakto uliva poverenje jer je realna i stvarna, i to se vidi.

Ako zanemarimo pandemiju, koji su najveći izazovi produkcije u advertajzingu? Kako izgleda biti na čelu produkcijske kuće?

Kada sam započela svoju produkciju, znala sam da sam prilično dobar producent, ali nisam znala kakav sam vlasnik firme, jer je to zaista poseban posao. Odjednom se svi konsultuju sa tobom, a ti nemaš sa kim da se dalje konsultujes. To moraš da prihvatiš kao ulogu i da donosiš veliki broj odluka na dnevnom nivou, od nekih banalnih svakodnevnih kao sto je izbor espresso kafe u kancelariji, do nekih zaista velikih kao sto su strateške iIi finansijske odluke. Lično, verujem u veliku moć detalja i dalju konotaciju koju briga za njih nosi. Mislim da je svaka odluka bitna, a verovali ili ne jako je bitno i kakvu kafu služiš u kancelariji.

She films je produkcija koja se vrlo bavi detaljima. To je zaista jedan od osnovnih mantri po kojoj merim uspešnost nekog projekta. Uvrstila sam taj princip u matematičku formulu. U tom smislu She films se najviše posvećuje klijentima koji dolaze sledeći put. Defiitivno je veći izazov da oduševite nekoga ko vas već poznaje, nego nekog novog. She films baš želi da pokaže suprotno, da veliku pažnju usmeri ka održavanju stalnih klijenata, i da im se radujemo kao da je prvi put. Verujem da nas i to čini posebnim, to je najčešći komentar koji dobijam.

Šta su najveći izazovi na dnevnom nivou, a koji su najveći izvori zadovoljstva samog posla?

Mi smo imali tu sreću da je prvi projekat stigao 7 dana nakon otvaranja firme a za njim i ostali, mnogo više nego što smo planirali. Tako da nisam ni stigla previše da razmišljam o svakom koraku, jer bih verovatno i previše razmišljala, što nije poenta.  Znamo koliko naš posao zahteva brzu reakciju i konstrolisanje radne temperature među timom. Na dnevnom nivou najveći je izazov da ne ostavljaš ništa za sutra čak i one stvari koje objektivno možes.

Najveći užici su kada osetiš leptiriće u stomaku povodom neke odluke koju si morao da doneseš, a ispostavi se kao dobra. Leptirići u stomaku su generalno dobra stvar u poslu, a ja ih osećam često. Vrlo su mi važni i trudim se da ih održavam.

Koji je bio prvi projekat koji si radila kada si osnovala svoju produkcijsku kuću?

Prvi projekat je bila globalna kampanja za Renault za koju je snimanje trajalo 5 dana, a odmah potom i globalna kampanja za Daciu sa 4 dana snimanja, što je za jednu firmu koja počinje zaista velika stvar, delom zbog kontakata, a mnogo više zbog samog pozicioniranja firme na početku.

Kada sam otvarala firmu nisam znala kako da dođem do novih klijenata, samo sam znala da ne želim da radim sa klijentima produkcije u kojoj sam radila. Poslala sam desetak ,,blind mail-ova’’ produkcijama koje sam našla na internetu, i niko mi nije odgovorio. Požalila sam se drugu koji radi u JP Morgan banci u Londonu. Rekao mi je da nemam na šta da se žalim kada sam poslala 10 mailova, jer moram da posaljem 330 da bi mi se 10 vratilo. Ja sam na kraju to bukvalno i uradila,  petnaestak odgovora sam dobila, jedan od njih je bio Renault. Nakon toga sam otišla u Pariz, imala 7-8 sastanaka, koji su svi rezultirali projektom. Poslednji posao koji smo radili pre mesec dana datira od poslednjeg neostvarenog sastanaka u Parizu. Najveći broj naših klijenata dolazi iz Francuske, što je dosta koristno s obzirom da Francuska diktira trendove u  kinematografijiji na svetskom nivou

Koji je najveći projekat do sada koji si realizovala?

Najveci projekat koji sam realizovala je snimanje za Honda nove modele četiri tipa njihovih motora. Snimali smo 15 dana svuda po Hrvatskoj, od Zagreba preko Istre, do Dalmacije. Bio je vrlo zahtevno logistički, a ja sam tada bila još mlada producentkinja bez velikog iskustva. Najzahtevniji momenat je bio njihov stil realizovanja projekta, sa 3 producenta koja se smenjuju, a ja sam na toj funkciji bila jedina sa naše strane. To je jedan od retkih projekata koji je zaista protekao besprekorno, i gde smo svi u ekipi baš dosta naučili.

Šta za tebe znači biti deo neke veće mreže ili profesionalne asocijacije?

Mislim da je vrlo važno biti deo neke veće mreže ili profesionalne asocijacije. To je ključno za napredovanje kinematografije na nivou države, a sama mreža je jaka koliko je jaka njena najslabija karika. Profesionalona asocijacija, omogućava standarizaciju samog posla, što je stvarno ključno za napredak. Ne volim kada čujem da je neki projekat bilo koje produkcije protekao loše, jer je to loše za reputaciju države, a profesionalne asocijacije, kao što je SFA se upravo time bave.

[embed]https://vimeo.com/397173363[/embed]

 Produkcija domaćih serija je poslednjih nekoliko godina sve bogatija, a kako publika usled trenutne situacije sve više ostaje kod kuće, potreba za raznim sadržajima je povećana. Filmske ekipe dobile su dozvole za snimanje u skladu sa propisanim merama bezbednosti i to je značilo da mnoge produkcije pod novim okolnostima mogu da planiraju snimanja i nastave svoj rad, ali u specifičnim uslovima. Kako se u svemu tome snalaze ljudi koji najbliže rade na lokacijama razgovarali smo sa menadžerom lokacija Miljanom Gogićem. Pre nego što je počeo da radi u sektoru lokacija, Miljan je bio angažovan kao reditelj i producent, autor je dokumentarnih filmova, a iskustvo u javnom sektoru sticao je kao direktor Narodnog pozorišta u Zaječaru i savetnik potpredsednika Narodne skupštine Srbije. Pre tri godine osnovao je firmu GM Locations & Scouting. 

Koliko je pandemija uticala na obim posla i da li si više radio na domaćim ili stranim projektima? Koji je poslednji projekat na kome si radio?

2020. godina osim što je bila specifična za sve, za mene je posebno bila interesantna jer sam u njoj bio deo produkcijskog tima igranog filma "Christmas ball", američke produkcije, i filma "The Ledge", britanske produkcije. Oba filma bila su servisno podržana od strane Red produkcije čiji sam dugogodišnji partner.

Jedan od poslednjih projekata, koji će svakako izazvati veliko interesovanje kod publike je igrana serija "Vreme zla", po romanu Dobrice Ćosića, u režiji Ivana Živkovića, u produkciji Eye to Eye iz Beograda. Snimanje je trajalo 112 snimajućih dana u periodu od 6 meseci. Sjajan produkcijski tim na čelu sa Goranom Šušljikom i Nikolom Pantelićem, uspeo je da obezbedi sve potrebne mere zaštite, kao i redovna testiranja tokom celog perioda snimanja. Nešto na šta smo posebno ponosni jeste činjenica da je snimanje uspešno završeno bez ijednog slučaja zaraze.

Pored igranih filmova i serije, bilo je i mnoštvo reklamnih spotova. Izdvojio bih saradnju sa  produkcijskom kućom iz Izraela, na kampanji za HUAWEI APP. Iz svega navedenog mogu samo da zaključim da 2020. godina za mene i nije bila baš tako loša. Moram da priznam da se tokom pandemije čak i povećao broj međunarodnih saradnji, jer je Srbija bila jedno od retkih mesta gde se tokom epidemije moglo pod određenim uslovima raditi.

Na odjavnim špicama serija sve češće viđamo i poziciju menadžera lokacija. U čemu je razlika između domaćih i stranih projekata kada je u pitanju pozicija menadžera lokacija? Kako bi ocenio pristup odabiru lokacija u projektima sada i sve veći značaj menadžera lokacija na setu?

Imati menadžera lokacija na snimanju je izuzetno bitno, jer produkcija time dobija važnu logističku podršku, koja je potrebna kako bi se projekat uspešno realizovao, a sa druge strane vlasniku lokacije daje sigurnost da će posle odlaska ekipe sve biti vraćeno u prvobitno stanje.  

Mislim da je najveća razlika između domaćih i stranih produkcija u tome što je posao sa domaćim produkcijama jednostavniji i brži, jer obično se zna šta od lokacija ima u ponudi te se lako dolazi do rešenja. Sa druge strane, mnoge domaće produkcije zbog svojih budžeta nemaju mogućnost za angažovanjem menadžera lokacija, ali ipak mislim da se naše tržište menja i sve više produkcija razume potrebu za tom pozicijom. 

U međunarodnim produkcijama je sve dugotrajnije i sa više opcija. Da bi razumeli okruženje koje lokacija nudi i kako da "savladaju" lokaciju u smislu logističkih i drugih aspekata, strane produkcije imaju više sluha ka što boljem odabiru. 

Takođe, strane produkcije ostavljaju dosta prostora u procesu pronalaženja lokacija te to dovodi do kreativnosti u donošenju odluka pri samom odabiru.  Opet sa druge strane, strane produkcije imaju više poverenja, jer su svesni da u Srbiji sve više ima ozbiljnih profesionalaca koji se bave ovom vrstom posla i koji profesionalno pristupaju pronalaženju interesantnih lokacija u skladu sa scenarijom. Tehnologija nam je mnogo pomogla, jer smo u mogućnosti da lokacije prikazujemo uživo putem video poziva.

Kako je tekao proces snimanja na seriji "Vreme zla" i koliko je serija zaista snimana na autentičnim lokacijama? Kakav je bio proces istraživanja i odabira lokacija?

Serija "Vreme zla" će po mom mišljenju biti novina na našim ekranima, s obzirom da je snimana na preko 300 lokacija, i time je u produkcijskom smislu prevazišla mnoge projekte koji su imali veliku gledanost. Podignuta je na nivo stranih serija i filmova. Snimalo se u Beogradu, Pančevu, Valjevu, Knjaževcu, Pirotu, Jagodini, Mokroj gori, Tari, Staroj planini, i jedan mali deo u studiju. Lokacije su realne. Trudili smo se da izaberemo lokacije koje nisu do sada korišćene i mislim da smo uspeli u tome. Veoma sam ponosan što smo napravili seriju koja će zasigurno gledaoce zadržati kraj televizijskih ekrana. Kreativan deo ekipe koju predvode Ivan Živković i Goran Šušljik, kao i produkcijski deo koji potpisuje Nikola Pantelić, dodatno potvrđuje da će serija imati uspeha.

Da li je rastući trend TV serija prilika da se tvoja profesija dodatno afirmiše i da vidimo neke nove lokacije na ekranima? 

Uvek je zanimljivo otkrivati nove lokacije kako u našoj zemlji, tako i u susednim zemljama i zemljama regiona. Kao menadžer lokacija, imao sam prilike da u prethodnoj godini dosta putujem i upoznajem se sa delovima naše zemlje koje nisam imao prilike da obiđem. Uvek se trudim da otkrijem nove "skrivene dragulje" a dodatna mi je satisfakcija kada se one obelodane na malim ekranima. 

Tvoje kolege stalno ističu kooperativnost lokalnih vlasti širom Srbije koje imaju puno razumevanja za filmske ekipe i njihove potrebe. Kakva su tvoja iskustva? U čemu se najviše ogleda primena film friendly koncepta u gradovima i opštinama?

Ključno je biti u mogućnosti da dobro sarađujete sa lokalnim vlastima i da uvek održavate dobre odnose sa njima. Oni mogu otežati ili olakšati posao menadžera lokacija, pa je važno imati dobru komunikaciju i obostrano poverenje. U oktobru, na snimanju projekta "The Ledge", deo britanske ekipe filma upoznao sam sa gradonačelnicom Niša, koja nas je dočekala raširenih ruku i shvatila važnost promocije naše zemlje u svetu. Pomogla nam je da neke scene filma snimamo u prelepom delu Jelašničke klisure. To bih istakao kao jedan od sjajnih primera, koji opravdava epitet gostoprimljivih Balkanaca. Pored Niša, moram da pomenem i ljude iz Pančeva, Pirota, Zaječara, Knjaževca, Subotice, Zrenjanina, Zemuna, Valjeva, Zlatibora, Novog Pazara, ali takođe ne bih da izostavim i one koji nam pomažu u Beogradu, poput zaposlenih u Sekretarijatu za saobraćaj grada Beograda, JP Putevi Beograda, Gradskom zelenilu, Srbijašumama, ali i svim ministarstvima i državnim institucijama. Saradnja sa Narodnom skupštinom je neprocenjiva. Tamo rade ljudi koji itekako imaju sluha kada je reč o promovisanju same zgrade.  

Neke firme u državnim institucijama shvataju prirodu našeg posla i brzo reaguju, a sa pojedinim preduzećima tražimo najbolji mogući model kako bismo zajedničkim snagama mogli da probamo da nađemo rešenje da se strane produkcije kod nas ne bi osećale da plaćaju više nego što treba, i u tome takođe vidim uspeh film friendly koncepta.

Koje su tvoje omiljene 3 lokacije za snimanje u Srbiji? 

Na ovo pitanje nije lako odgovoriti, jer ima toliko toga, ali ono što je na mene ostavilo poseban utisak su sela koja se nalaze u Jelašničkoj i Sićevačkoj klisuri, zatim Rajačke pimnice, Ramska tvrđava. Takođe, ne mogu da zaobiđem Deliblatsku peščaru, Valjevo i Taru kao već dobro poznate filmske lokacije.

Šta u vezi sa poslom menadžera lokacija najviše voliš? Koji deo posla ti je najzanimljiviji?

Ono što me i dalje privlači kod ovog posla je znatiželja i istraživački deo na terenu. U jednom trenutku sam u potrazi za nekom istorijskom lokacijom, a u drugom za nečim što je dobro za naučnofantastični film. Takođe je uzbudljivo kada od mene traže da pronađem lokacije koje se podudaraju sa drugim zemljama, kao što su Nemačka, Francuska, Italija, Španija. Nedavno sam pravio prezentaciju koja je podrazumevala Berlin u Beogradu. Sjajno je videti naše gradove u drugačijem svetlu i kako se oni mogu uspešno transformisati uz pažljivo oko. Uživam u putovanjima koja su deo posla i ljudima koje susrećem iz različitih zemalja i drugačijih kultura. Uvek gledamo, učimo i vodimo vrlo otvorene i iskrene razgovore. Ne postoje dva ista dana u našim radnim agendama! To je nešto što je uzbudljivo u vezi sa poslom menadžera lokacija, kao i osećaj lagodnosti posle svakog uspešno završenog projekta.

Šta sve treba neko da zna da bi bio menadžer lokacija? Kako izgleda proces skautovanja nakon dobijenog projekta? Koje su veštine potrebne?

Već dugi niz godina sam deo raznih produkcijskih kuća u kojima sam na različite načine sticao iskustvo. Kao diplomirani producent deo svoje karijere proveo sam i u javnom sektoru, te zbog toga poznajem obe strane medalje i pozicija menadžera lokacija upravo na najbolji način objedinjuje ta dva moja profesionalna iskustva.

Ključna stvar u ovom poslu je saradnja sa ljudima. Veoma mi je je važno da izgradim dobre odnose sa onima sa kojima sarađujem. Radimo u vrlo specifičnoj industriji i mislim da se naš posao javnosti može učiniti prilično stranim. Moramo biti strpljivi, ljubazni i pošteni. Kada radite na novoj lokaciji, koja nikada nije imala punu produkcijsku ekipu u svojim prostorijama, to može biti prilično zastrašujuće za vlasnike, pogotovo prvih dana snimanja kada na setu imate mnogo vozila, puno ljudi u ekipi i kamiona sa opremom. Vlasnici moraju da znaju da ćemo s poštovanjem postupati prema njihovom domu, kancelariji, lokaciji i da ćemo se pobrinuti da sva imovina bude maksimalno zaštićena, a posebno stvari koje su osetljive i dragocene. Proces izviđanja može potrajati, a mnogi ljudi će možda morati da posete lokaciju više puta pre snimanja. Zatim imamo tehnički obilazak, gde odlučujemo o položaju osvetljenja, kamere i bilo kog specijalnog zahteva.

Organizacione veštine su izuzetno važne, a kao menadžer lokacije uvek ste prvi na setu i obično odete poslednji, a sva logistička pitanja o lokaciji postavljaju se vama. Dugi su sati i moramo da imamo sve odgovore kako bi snimanje proteklo uspešno bez nepredviđenih problema. Sem organizacionih veština, ja bih izdvojio i veštinu u komunikaciji koja je za menadžere lokacija najbitnija komponenta u celom produkcijskom poslu.

First person view ili FPV letenje dronom, Filip Petronijević opisuje kao metodu koja pruža stvarni osećaj letenja i doživljaj da ste pilot, jer letite u realnom vremenu kroz kameru koja se nalazi na dronu. Ova tehnika je već postala njegov zaštitni znak, a Filip nam je objasnio i kako je izgledalo kada ga je ovaj hobi odveo na tri destinacije istovremeno, šta odlikuje svetsku zajednicu dron pilota i kako uspeva da leti i kontroliše kameru u isto vreme.

Poslednjih godina snimanje dronom postalo je sve zastupljenije na filmovima i serijama što je lokacijama širom Srbije dalo novu vizuru, a gledaocima atraktivne kadrove. Za koje projekte te najčešće angažuju? Koji projekat bi izdvojio kao najzahtevniji i na koji projekat u poslednje dve godine si najponosniji? 

Pošto sam još uvek relativno nov u svemu ovome nisu se ustalili poslovi iz određenih oblasti tj. ne prepoznaju me ljudi kao nekog ko najviše snima filmove ili muzičke spotove već je svaki sledeći posao drugačije iskustvo. Od snimanja događaja uživo, reklama, do muzičkih spotova, filmova... Najviše me ljudi prepoznaje preko mojih FPV snimaka (first person view) i takva vrsta dronova postaje sve popularnija u svetu i zbog njih sam završio na raznim krajevima planete, a najlepše iskustvo koje sam doživeo jeste live prenos nastupa Bena Böhmera u Kapadokiji. Pošto su ovi dronovi još uvek u povoju, pokušavam da im pronađem nove primene, a najzahtevniji su tehnički kadrovi poput onetake kadra gde “glumim” kontinualni kran kroz veliki prostor ili kada treba da letim blizu statista i radim ludu akrobatiku oko njih.

Zahvaljujući tvojim spektakularnim radovima u Srbiji dobio si poziv od kanala Cercle livestream media da snimaš DJ set Bena Böhmera u Kapadokiji. Taj video ima više od 8 miliona pregleda a snimak ove uzbudljive destinacije iz vazduha je sjajan. Kako je izgledala ta saradnja i profesionalno iskustvo za tebe?

Iskustvo je bilo nezaboravno jer sam baš u tom periodu imao nedostatak sna, ali to je valjda normalno u ovom poslu, koliko sam do sada zakljucio. U roku od četiri dana imao sam preklopljeno više snimanja (nešto novo za mene), pa sam sa snimanja filma i noćnog seta otišao za Beograd da stignem na jutarnji termin za avion kako bismo u Kapadokiji istog dana snimali set. Sledećeg dana sam se vratio opet na film i uveče sa filmskog seta, koji je bio na jugu Srbije, išao u Novi Sad na snimanje Exit festivala. Cercle je kao ekipa super, svako ima pozitivno otkačenu ličnost i generalno su opušteni skroz. Možda čak toliko da sa strane ne izgledaju kao ekipa koja drži sve pod kontrolom, ali zapravo su organizovani i znaju svoj posao. Jedan deo ekipe je bio u balonu sa DJ-em, dok je dron ekipa bila mobilna i mi smo leteli iz pickupa kojim smo jurili balon kroz grad. Zbog autonomije rada mojih dronova baterije im traju od dva do pet minuta, u zavisnosti od načina i brzine letenja, i zato smo morali često da stajemo. Srećom u jednom trenutku vetar je usporio i baloni su se nalazili manje-više u istoj poziciji pa smo ih snimali sa jednog parkinga jer smo tu imali domet. Nakon seta i proslave uspešnog posla ujutru smo imali organizovan let balonom za ostatak ekipe i popodne smo krenuli nazad za Srbiju. Ovo im je bio toliko značajan projekat da su jedino za njega snimili Behind the scenes video, koji možete pogledati na LINKU.

Šta je za tebe najvažniji aspekt posla dron pilota? Letenje ili rad sa kamerom? 

Oboje su podjednako važni i samo zajedno u simbiozi mogu proizvesti odgovarajući efekat. Zato sam u početku dosta vremena proveo stvarajući memoriju u prstima kojim kontrolišem gimbal kamere kako bih je uskladio sa pokretom drona dok obraćam pažnju na njega i obrnuto. Izveštio sam se dosta u tome, ali kako je sa vremenom došla skuplja i bolja oprema, a sa njom i mogućnosti za nove kreativnije kadrove, iskoristio sam priliku da uvedem i devojku u ovaj, za mene, i dalje hobi, i počnem da je učim pokretima kamere kako bismo zajedno stvorili još bolje kadrove. Na kraju sam shvatio da iako sam dual operator u jednom, ipak je lakše kada se podeli posao i svako se koncentriše na svoje letenje, odnosno kameru.

Kako se tvoj način rada razlikuje od ostalih kolega? Da li pravite razliku između rada na filmovima i rada na reklamama?

Mislim da je najbitnije osetiti tok same radnje i scene koja se u tom trenutku snima pa u skladu sa tim prilagoditi tempo pokreta drona, nezavisno od toga da li se snima reklama ili nešto drugo. Mislim da se od kolega razlikujem po tome što letim i cinema i FPV dronove, pa mi iskustvo iz oba načina letenja olakšava da iskustvo iz jednog implementiram u drugo.

Da li je veći izazov snimati u zatvorenim ili otvorenim prostoriima? Šta su lekcije koje si naučio iz tih iskustava?

Uvek je veći izazov snimati u zatvorenim prostorima. Postoji mnogo veća verovatnoća greške zbog predmeta u blizini pa je najbolje predložiti upotrebu neke druge opreme koja bi bila prikladnija za snimanje u takvom prostoru - ukoliko se proceni da je rizik preveliki. Volim da pomeram svoje granice i da “glumim” kran u svakoj situaciji, ali polako učim da je ponekad bolje “spustiti loptu” i prepustiti posao drugima u takvim situacijama. Sama tehnika letenja u zatvorenom se dosta menja u odnosu na spoljnu pa morate imati iskustva. Unutra ste ograničeni slobodom i brzinom kretanja kroz prostor jer ne smete previše da se približite stvarima/podu/plafonu pošto to stvara komešanje vazduha pa se onda nalazite u lošoj situaciji, a takođe nemate ni razna pomagala od same letelice, na koja se većina početnika navikne kada uđe u ovaj hobi, i onda se lako nađete u problemu. Zato je najbolje naučiti sve manuelno.

Da li si imao priliku da sarađuješ ili upoznaš dron pilote iz drugih zemalja? Kako funkcioniše ta zajednica? Da li postoje neki trendovi ili novi načini snimanja?

Imao sam priliku da radim na jednoj reklami kod nas u saradnji sa najpoznatijim pilotom u FPV svetu, pod imenom JohnnyFPV što mi je i dalje nestvarno jer sam njega pratio na samom početku bavljenja dronovima i uvek mi je bio uzor. Još jedan nestvaran sled događaja sa tog snimanja jeste novi kontakt sa drugim velikim pilotom koji mi se sam javio sa snimanja u Los Anđelesu, jer je ista ta ekipa tamo snimala novu reklamu za Adidas pa su se kroz priču dotakli i mene. Generalno je cela FPV zajednica u kontaktu preko raznih svetskih grupa i svi su radi da pomognu i odgovaraju na poruke jer trenutno zajedno ulažemo u naš hobi kako bi on sa svakim novim saznanjem napredovao.

Omiljena lokacija na kojoj si snimao ili bi voleo da snimaš u Srbiji i u inostranstvu?

Pred kraj prošle godine imao sam poziv da snimam u Meksiku, pa zatim na Bahamima, ali nažalost zbog vize koju nisam uspeo da dobijem na vreme propustio sam taj poziv tako da se nadam da će ponovo biti nekih sličnih poziva. Island mi je želja, kao i većini verovatno, jer mislim da bih tamo kreativno procvetao zbog prelepe prirode koja je svuda oko vas. Takođe bilo bi dobro da letim iznad Kineskog zida ili vrhova Alpa. I Tajland ne bi bio loš. Voleo bih da snimam neki dokumentarac za BBC ili Nacionalnu Geografiju na takvim lokacijama. A u Srbiji, najuzbuljivija mi je Stara planina.

Srpska filmska asocijacija je uvek na raspolaganju inostranim produkcijama kako bi ih upoznala sa svim prednostima snimanja u Srbiji i rada sa lokalnim profesionalcima. U doba pandemije, svaka informacija je od velike važnosti, i zato su dobri primeri uspešno realizovanih projekata tokom protekle godine najbolji primer rada naših članova. Među njima se, pre svega po izuzetnoj estetici, posebno izdvaja reklama koju je Tuna+Icon u saradnji sa Biscuit Filmworks snimila za iShares finansijske usluge. Ovaj projekat, snimljen tokom avgusta 2020, na više lokacija u Beogradu, ne samo da je po prvi put doveo Biscuit Filmworks u Srbiju, već i samog klijenta, kao i vrhunski, višestruko nagrađivani kreativni tim - reditelja Isaiaha Sereta, direktorku fotografije Rinu Yang i Fionu Crombie, scenografkinju ovenčanu nominacijom za Oskara za rad na filmu “Miljenica”, koji su u Srbiju doputovali zbog ovog projekta. Izvršni producent Tuna+Icon, Ivana Antić podelila je s nama sve detalje rada na ovom velikom projektu.

https://vimeo.com/469792289

Smelost je ono što najbolje definiše kreativne industrije, a u doba pandemije ovaj projekat to pokazuje na svim nivoima. Kako se ispostavilo da je Srbija najbolja destinacija za snimanje ovakvog projekta?

Na početku prošle godine niko nije mogao ni da pretpostavi u kakvoj situaciji će se ceo svet naći. Broj upita produkcija je usled pandemije značajno smanjen, mada su se sve zemlje suočile sa istim problemom kada su dolasci stranih produkcija u pitanju i nikom nije bilo lako da ubedi strane klijente da snimaju van svojih zemalja. Tako je i u Srbiji najveći izazov bio da onima koji nisu snimali ovde ranije, našu zemlju predstavimo kao destinaciju koja je bezbedna za snimanje, i nas kao pouzdane partnere u upravljanju izazovima koje snimanje tokom pandemije nosi. Tuna+Icon je već neko vreme učestvovala na bidovima sa Biscuit Filmworks LA pa je reditelj Isaiah Seret bio dobro upoznat sa produkcijskim potencijalima kao i sa lokacijama koje imamo. Kada smo saznali da je doneta odluka da se čak dva izuzetna projekta snimaju kod nas bili smo vrlo uzbuđeni. Svakako da nam je olakšavajuća okolnost bila što Srbija prošlog leta nije bila zatvorena za ulazak stranih državljana, kao i što za prelazak granice nije bio potreban negativan test niti karantin.

Sa kojim sve izazovima ste se suočili tokom snimanja i kako ste ih prevazišli?

Izazovi koji su se ukazali već na početku bili su vezani za mere zaštite kojima smo morali da osiguramo da će cela ekipa koja radi na setu u najvećem jeku pandemije biti bezbedna i moći da obavlja svoj posao neometano i profesionalno. To je predstavljalo jedan novi nivo izazova sa koijma smo se suočili kao i sve produkcije koje rade na visoko kvalitetnim projektima.

Srećom, pre projekta za iShares, radili smo servisne produkcije sa Stink Films iz Praga, kao i sa Direct Mediom, tako da smo već bili verzirani sa novom dinamikom rada i snimanjima na daljinu. Za reklamu koju smo snimali za energetsko piće Adrenaline Rush na setu smo imali samo producenta i direktora fotografije, dok je reditelj Marco Prestini bio u Los Anđelesu, i odatle komunicirao sa ekipom na setu, a klijenti i agencija su se nalazili u Rusiji, tako da je i to bilo dobro iskustvo i uvertira za ono što je potom usledilo na ovom projektu.  

“Bez obzira na intenzitet projekata, sve vreme smo osećali veliki trud i brigu celog tima oko nas, i to vrlo posvećeno i iskreno. Projekat smo realizovali baš onako kako smo želeli i smatram da je odluka da snimamo u Srbiji bila najbolja odluka koju smo mogli da donesemo. Sada kada smo ostvarili saradnju, unapred se radujem ponovnom snimanju u Srbiji.” 

Jeff McDougall, Producent / Biscuit Films

Kako je izgledao vaš protokol zaštite od covida-19 tokom snimanja?

Mi smo sastavili sopstveni protkol u skladu sa preporukama Svetske zdravstvene organizacije. Najvažnije je bilo da set bude bezbedno okruženje za rad ekipe i glumaca, zato smo revnosno poštovali sve preporuke i mere zaštite na snimanju. Sa produkcijskog aspekta, smanjili smo broj članova ekipe koliko god je to bilo moguće, insistirali smo na održavanju distance na setu, obezbedili punktove za dezinfekciju, maske i svu drugu zaštitnu opremu, kao i koordinatora zaduženog za covid-19 koji je sve vreme vodio računa da se na setu poštuju svi protokoli zaštite.

Svaki član ekipe potpisao je zdravstvenu i bezbednosnu izjavu da je upoznat sa protokolom, kao i izjavu da nije putovao niti bio u kontaktu sa osobom koja je pozitivna na covid-19 u poslednje dve nedelje. Takođe, svakodnevno testiranje je bilo neophodno. U medicinskom šatoru postavljenom na ulazu se svima odmah po dolasku na set merila temperatura, a potom su se delile odgovarajuće narukvice i samo oni sa narukvicama su mogli da prisustvuju setu. Ovakav protokol se pokazao uspešan tokom rada na svim našim projektima i uspeli smo da realizujemo sve poslove bez ijednog slučaja zaraze.

Vrlo uspešno ste uklopili efektnu, a istovremenu minimalističku scenografiju Fione Crombie, nagrađene BAFTOM za rad na filmu “Miljenica”. Kakav je osećaj kad na set reklame koja se snima u Srbiji dođe neko ko je nominovan za Oskara?

Da, ovaj projekat smo snimali dva dana u studiju i jedan dan na lokaciji. Izrada scenografije za lokacije i set je bio je dug, ali kreativan proces pod supervizijom Fione Crombie. Srpski deo tima na čelu sa Radetom Mihajlovićem je u potpunosti uspešno realizovao sve njene zamisli. Rad sa Fionom na dva projekta u nizu bio je vrlo interesantno i uzbudljivo iskustvo, njena predanost, briga o svakom aspektu snimanja bila je vrlo inspirativna, a pažnja koju je posvećivala svakom detalju izuzetna. Iako su okolnosti bile izazovne a rokovi kratki, kreativan proces izrade i postavljanja scenografije bio je zaista fascinantan. Za iShares smo imali čak 6 različitih setova u studiju, pored dve lokacije, a svaki set je bio tako pedantno osmišljen, da smo bili iznenađeni koliko se sve verodostojno uklapa u priču koju je reditelj Isaiah Seret hteo da dočara.

U uslovima pandemije sve je veća potreba za snimanjima u studiju. U kojoj meri je ovaj projekat sniman na setu, a koliki je udeo CG? Ko je bio zadužen za VFX?

Većina scena snimljena je na setu ili na lokaciji, ali pošto je ideja bila da se kreira vizuelno jako okruženje, neke scene su zahtevale upotrebu zelenog platna i nadogradnju impozantnim okruženjem. Zato se Jamm VFX tim iz Los Anđelesa pobrinuo da završnom izgledu našeg seta doda malo svoje magije.

Da li je snimanju prisustvovao neko iz Biscuit Filmworks, agencije DDB ili ste uspeli da napravite hibridno rešenje za video režiju na daljinu?

Da, napravili smo neku vrstu hibridne video režije sa producentom iz Biscuit Filmworks na setu, kao i sa njegovim menadžerom produkcije, i naravno rediteljem Isaihom Seretom i direktorom fotografije Rinom Yang, koji su bili u Beogradu, dok su predstavnici agencije i klijenta bili prisutni onlajn i pratili snimanje putem video strima.

I za kraj – možeš li da nam kažeš ko je Eleanor T. Fitzsimmons? Koliko koncepata ste morali da osmislite tokom ovog procesa i da li su mere zaštite uticale na razvoj priče, npr. prisustvo samo jednog glumca u kadru. 

Kao što poruka kampanje kaže – to ćete morati da otkrijete sami ako proširite perspektivu gledanja. Nije bilo izmena u odnosu na originalni scenario. Od početka je srce priče bila izuzetna devojčica Elenor, i stoga projekat nije morao da trpi prilagođavanja kako bi zadovoljio zdravstvene rizike i protokole.

Viktorija Film već decenijama uspešno razvija sopstvene projekte, dok istovremeno radi servisne produkcije pokrivajući tako najširi dijapazon žanrova i različitih vrsta sadržaja. Pred kraj ove izazovne i nepredvidive godine, razgovarali smo sa Markom Jocićem koji nam je dao kompletan pregled domaće industrije i stanja na setu u doba globalne pandemije. 

Kakva je situacija sa domaćom produkcijom, koliko je pandemija promenila pripremu i planiranje produkcije? 

Trenutno stanje domaće produkcije je vrlo zadovoljavajuće što se tiče razvoja projekata i snimanja, imajući u vidu situaciju sa pandemijom. Televizijska proizvodnja doživljava procvat u Srbiji poslednjih par godina i kako stvari stoje pandemija je nije značajnije usporila, čak joj je globalno gledajući dala dodatni stimulans. Ljudi manje izlaze i više vremena provode uz TV program ili streaming platforme. Sa druge strane, neki delovi industrije kao što su bioskopi i distributeri, primaju najjače udarce i za njih je ovo verovatno najgori period poslovanja ikada. To će se najviše videti u narednom periodu jer se filmovi nagomilavaju i ne izlaze u bioskope čekajući bolju situaciju - odnosno potencijalni početak masovne vakcinacije i obuzdavanje pandemije. To naravno nije samo slučaj u našoj zemlji već je globalna stvar.

Priprema i planiranje proizvodnje su se promenili i postali značajno kompleksniji, jer moraju da prate izazove koje je doneo covid-19. Sada,  koordinatori za zdravlje i bezbednost imaju nove zadatke, doktori su stalno prisutni na setu, vrše se redovna i vanredna testiranja ekipe, koriste se zaštitna i preventivna sredstva, nove su procedure za sama snimanja, ozbiljnjija logistika i implementacija mera u uvek različitim potrebama konkretnih snimanja. Tome dodajem i izazove sa nemogućnošću snimanja na određenim lokacijama zbog zdravstvenih ograničenja, odbijanje određenih rizičnih grupa da rade zbog rizika, npr stariji glumci ili članovi ekipe. Takođe i osiguravajuće kuće su limitirale neke svoje usluge, jer je i njima situacija nova. Svako potencijalno zaražavanje nekog člana ekipe ili više njih, osim prvenstveno ozbiljnog zdravstvenog rizika, donosi i veliki rizik probijanja plana snimanja, samim tim i probijanje budžeta. Tako da se mere zaštite planiraju unapred, izvršavaju planski i striktno koristeći svetska iskustva i rešenja kako bi se rizik sveo na najmanju meru.

Da li postoji zainteresovanost za snimanje filmova, ili je ekspanzija serijskog programa potisnula film u drugi plan? Da li se i Viktorija Film okreće više takvoj vrsti sadržaja?

Zainteresovanost za snimanje filmova postoji, ali takođe postoje i ugovorne obaveze prema Filmskom centru Srbije kao glavnom sufinasijeru ubedljivo najvećeg broja domaćih filmskih projekata, gde postoje ranije utvrđeni rokovi proizvodnje. Distribucija, koja skoro da ne postoji, trenutno je glavni kočničar koji proizvodnju projekata prolongira ili iziskuje izuzetno obazriv pristup. Sa druge strane kao što sam pomenuo, serijski program je u ekspanziji kako globalno tako i kod nas, nije naslonjen na biskope, tako da nema tih problema. Taj trend traje kod nas par godina i serijska proizvodnja je prestigla filmsku po godišnjem broju naslova. 

Viktorija Film naravno ne odustaje od proizvodnje filmova kao osnovne delatnosti, iako je to komercijalno daleko veći rizik od serija. Odnosno, filmovi zarađuju od uvek neizvesne bioskopske distribucije, dok producenti serija zarađuju u fazi same proizvodnje. Međutim mi paralelno radimo i na serijskim programima jer pratimo trendove i volimo kreativne izazove, a to je jedni način da budemo relevantni u bilo kom poslu. Inače, to je u neku ruku u našem slučaju i model za umanjenje investicionih rizika.

Na kojim projektima su naše firme trenutno najangažovanije kao servisi? Iz kojih zemalja se najviše odlučuju da snimaju kod nas. Šta bi istakao da je ključna prednost Srbije u pandemijskim uslovima?

Trenutno servisi koji se sprovode su raznoliki, ima serijskog programa kao i filmova. Pandemija je smanjila broj projekata iz raznih razloga. Neki su logistički, vezani za putovanja, testove, potencijalne karantine i dostupnost lokacija. Drugi su vezani za produkcione rizike i osiguranja. Mi konkretno najviše upita imamo iz SAD i Italije. U Srbiji je posle prolećnog, prvog, talasa bila relativno dobra situacija, i tada je i moja kompanija imala dosta upita, ali trenutno to više nije tako.

Državni podsticaji, kvalitetne, iskusne i uigrane ekipe, kao i striktna primena svetkih industrijskih trendova vezanih za mere protiv covida-19, zajedno su naš adut za privlačenje stranaca imajući u vidu situaciju koja se menja iz časa u čas.

Nedavno si među svojim projektima upisao ko-produkciju animiranog filma. Da li primećuješ da je sada lakše realizovati ovakvu vrstu filmova i da li će u budućnosti tražnja za sadržajem koji je kompjuterski generisan moći da zameni “live action”?

Jeste, sa sjajnom i talentovanom ekipom iz Blink Studija sam u projektu animiranog filma TWICE UPON A TIME kao koproducent. Moja kompanija je, možda više od svih u našoj zemlji, radila lepezu žanrovski najrazličitijih naslova. Od arthouse projekata, preko drama, trilera, biografskih do naučno fantastičnih i horor filmova. Takođe smo iskusili sve moguće modalitete finsiranja filma, što je retkost jer se u Evropi praktično svi projekti sprovode kroz Evropsku konvenciju o koprodukcijama. Meni lično je različitost projekta ono što je uzbudljivo i uvek novo, tako da je vremenom taj koncept postao i pečat prepoznatljivosti Viktorija Filma.

Kompjuterski generisani sadržaji u filmskom i TV svetu sve su prisutniji i to će biti sve zastupljenije. Budno pratim trend da se u Kini, ali i drugim državama, snima ogroman broj filmova koji ne izlaze iz studija na realne lokacije. Zanimljiva je i činjenica da pored rada sa klasičnnim CG,  gigant kao što je Disney razvija svoju verziju deepfake AI za filmove. Međutim uvek će biti prostora za live action, ne samo dok ne postane skuplji od kompjuterski generisanog, već će uvek imati prostora i na nivou kreativnog i umetničkog izraza.

Da li možeš da zamisliš neki od svojih narednih projekata da se radi na taj način?

Naravno, mi smo već radili filmove koji su imali značajan CG za domaće uslove. Trenutno radimo kratak film koji se snima velikim delom u virtuelnom okruženju kao što je Unity. Neki naši projekti koji tek dolaze su dosta ambiciozno planirani sa korišćenjem klasičnih i inovativnih CG modela. Dobra stvar je što domaći VFX studiji imaju veliko znanje i ekspertizu koja ne zaostaje u odnosu na svetske standarde i trendove. Tako da osim što mogu da izvedu praktično sve, ovde su i pristupačniji su nego strane alternative. Oni su definitivno značajna izvozna grana naših servisnih kapaciteta sa svetlom budućnošću, a i otporniji su na krize kao što je pandemija.

Na kojim projektima Viktorija Film trenutno radi i koliko je moguće planirati unapred?

Viktorija Film trenutno razvija dva filmska projekta koji su podržani od strane FCS-a. Prvi je psihološki triler pod radnim naslovom IZOLACIJA, a drugi je komedija čiji je radni naslov PLAVI SAFIR. Kratki plesni film IZOTOPI DUŠE je u fazi finalne postprodukcije, a radimo kao koproducent na gore pomenutom animiranom dugometražnom filmu koji je u fazi produkcije. Još dva filmska projekta radimo kao izvršni producenti za druge kompanije. Ovo su sve projekti koji su započeti pre pandemije. Pored toga razvijamo 4 serijska programa za naše tržište, kao i 2 koja su saradnja sa drugim kompanijama iz regiona. Konstantno smo u kontaktu sa raznim inostranim partnerima za servisne produkcije, gde se čeka bolji trenutak za saradnju.

Planiranje je obavezno, nevezano za bilo koje uslove, a pogotovo za krizne okolnosti. Naravno ova situacija donosi dosta nepoznanica, ali pametna analiza umanjuje potencijalne greške. Filmovi se inače razvijaju godinama pre samog početka snimanja u regularnim okolnostima. Pandemija će se u jednom trenutku završiti, procene raznih zdravstvenih eksperata su da će to biti za godinu ili dve od sada, tako da sam razvoj projekata ne bi trebalo da stane, a snimanja treba da se sprovode pažljivo i mudro, uz poštovanje svih mera zaštite.

Uglavnom svi u branši uključujući i nas, se nadaju da će se u neko dogledno vreme situacija poboljšati i da će se vratiti u normalne okvire. Do tada treba da izdržimo, kao i sve druge industrije.

Crater Studio je jedno od najprepoznatljivijih imena naše VFX industrije u svetu. Saradnja sa velikim kompanijama i rad na holivudskim i bolivudskim naslovima ih je motivisao da u svom radu uvek teže usavršavanju, primeni najasvremenijih tehnologija ne samo u umetničkom već i u svim drugim aspektima, pa su tako nedavno postali prvi studio u Jugoistočnoj Evropi koji je dobio TPN sertifikat. O svim drugim velikim uspesima, novim filmovima i projektima kojima žele da daju doprinos celokupnoj domaćoj VFX zajednici razzgovarali smo sa izvršnim producentom i partnerrom Crater Studija Milovanom  Mladenovićem.

Za početak reci nam kako ste rad u studiju prilagodili pandemiji i karantinu koji je tada nastupio. Rad na daljinu nije nov u industriji postprodukcije i vizuelnih efekata, pa da li vas je zapravo više pogodilo pomeranje rokova i odlaganje početka produkcije?

Naša prva reakcija bila je da se brzo adaptiramo na nove uslove rada uzrokovane pandemijom pa smo ceo process prebacili na rad od kuće. Zadržali smo produktivnost i sve je funkcionisalo bez problema. Za naš posao je i pre ove situacije rad na daljinu bio svakodnevna pojava budući da od osnivanja radimo projekte za američke produkcije i fokusirani smo na internacionalno tržište, i zato nam je bilo bitno da posao ne trpi i da nastavimo sa radom. Iako pandemija nje uticala na kvalitet i posvećenost našeg tima na tekućim projektima, komunikacija sa klijentima je ipak bila malo usporena tokom prvih nekoliko nedelja, rokovi su pomereni, kao i početak produkcije. Već od juna, počeli smo da dobijamo nove upite i krenuli smo sa radom na novim projektima.

Reci nam nešto više o projektima na kojima trenutno radite. Iz kojih zemalja vam dolaze klijenti i koji projekti su u pitanju?

Imamo sreće da budemo deo projekata koji dolaze iz svih delova sveta. Nakon učešća u holivudskim naslovima poput Point Break, Lemony Snicket’s: A Series of Unfortunate Events i The Shallows, razvili smo i sjajnu poslovnu saradnju sa kineskim i bolivudskim produkcijskim kućama i stvaraocima, pa smo tako za njhovo tržište radili tamošnje blokbastere Airpocalypse, Lost In Russia, Thugs of Hindustan, Sye Raa Narasimha Reddy, Saaho, a trenutno radimo vizuelne efekte za dva nova bolivudska projekta - filmove Shamshera i Jaan. Naš tim je specijalizovan da radi ne samo filmove i reklame, veći sve multimedijalne sadržaje koji uključuju AR/VR čak i tematske parkove koji koriste 3D projekcije. Dok ispitujemo nova tržišta i tehnologije koje se trenutno koriste, dobijamo nove klijente sa kojima radimo uzbudljive animirane projekte, ali pre svega verujemo u značaj  dugoročnih odnosa koje smo tokom godina izgradili sa klijentima i partnerima. U međuvremenu smo partnerstvo sa firmom Ignite Animation iz Kalifornije pretvorili u vrlo uspešnu koprodukciju nagrađivanog kratkog animiranog filma Pig on the Hill, u kome je narrator bio Pirs Brosnan.

Nastavak filma Don’t Breathe čije je snimanje nedavno uspešno završeno u Srbiji je primer uspešne kombinacije dobrih lokacija i VFX-a u našoj zemlji. Kako gledaš na takvu saradnju koju možemo da pondimo stranim produkcijama? Kakve projekte može da privuče takva vrsta paketa?

Don’t Breath 2 je odličan primer ponude koja nas izdvaja na tržištu. I mnogi drugi projekti će moći da profitiraju od kombinacije usluga koje nudimo u Srbiji, trenutno a i u budućnosti. Naš cilj u ovom trenutku su filmovi srednjeg ili nižeg budžeta, TV serije i drugi sadržaji kojima je potrebna upravo pristupačna, a opet kvalitetna usluga koju možemo da obezbedimo u Srbiji i koja podrazumeva vizuelne efekte u rangu onih koji se rade u svetu, visoko profesionalne i iskusne supervizore produkcije i najviše standarde bezbednosti poput TPN i ISO. Smatram da će uskoro i tehnologije virtuelne produkcije i LED zidova biti dostupne kod nas.

[video width="1920" height="1080" mp4="https://www.filminserbia.com/wp-content/uploads/2020/11/WhatsApp-Video-2020-11-17-at-10.17.41.mp4"][/video]

Pandemija se vremenski podudarila sa početkom vašeg prvog istraživačko - razvojnog projekta koji je realizovan u saradnji sa Fakultetom dramskih umetnosti na temu ispitivanja mogućnosti virtuelne produkcije. Možeš li ukratko da nam kažeš o projektu, s obzirom da je još uvek u fazi razvoja?

Pandemija nas je primorala da preispitamo upotrebu svih svojih sadašnjih i budućih resursa, uključujući i već više puta spominjanu virtuelnu produkciju. Verujemo da će kreiranje sadržaja morati da se prilagodi novonastaloj situaciji – čemu će veliki doprinos dati upravo VP. Tradicionalan način snimanja i prisustvo na setu više nije neophodno. Filmovi i serije se snimaju u sistemu virtuelne produkcije sa odgovarajućom tehnologijom  i LED zidovima. Najiskusniji artisti iz našeg studija udružili su snage sa istraživačkim timom s FDU-a u razvoju rešenja virtuelne produkcije koja će moći da odgovori na potrebe projekata sa manjim budžetima, i uštedi puno vremena u fazi postprodukcije. Kombinujemo renderovanje u realnom vremenu sa endžinima za video igre i nadam se da ćemo uskoro moći da prikažemo konačni rezultat našeg rada.

Iskoristili ste ovaj izazovni period da investirate u unapređenje bezbednosnih protokola i implementaciju TPN sistema. Na kakvu vrstu projekata ćete se fokusirati sada kada ste deo Trusted Partner Network? Koje usluge planirate da nudite i koje kapacitete ćete moći da proširite?

TPN je postavljen kao bezbednosni standard 2018. i vrlo brzo je postao preduslov bez koga nijedan VFX ili drugi postprodukcijski studio ne može da se nudi velikim igračima. Mi smo već imali standard ISO 27000 ali smo odlučili da taj segment rada podgnemo na veći nivo kako bismo pokazali svoju posvećenost u postizanju vrhunskog kvaliteta i dobijanju projekata najvećih studija. Crater Studio je jedini studio u jugoistočnoj Evropi koji ima TPN sertifikat. Već smo radili sa studijama poput Columbia-e i Warner Brothers-a i stalno pičujemo nove projekte. Prva reakcija naših klijenata na to što smo dobili TPN je bila jako dobra, i očekujemo da nam on otvori vrata i novim saradnjama, pošto taj standarad usvaja sve veći broj produkcija, članica MPAA. Verujemo da će TPN da nam omogući da radimo više dugometražnih filmova, a da ćemo mi, zahvaljujući takvim projektima, moći da ulažemo u razvoj tima i povećanje naših kapaciteta i vrsta usluga. 

Premijeri kog filma se najviše raduješ?

To je bez sumnje Don’t Breathe 2.

[embed]https://vimeo.com/68760025[/embed]

Jednog od najangažovanijih supervizora postprodukcije zvuka kod nas, ni pandemija nije usporila. Tokom karantina nadgledao je svakodnevno dva projekta, a trenutno zvanično radi na četiri. Aleksandar Protić Prota se pojednako uspešno snalazi u postprodukciji, ali i kao producent, čemu svedoči i internacionalni uspeh filma "Ederlezi Rajzing" ("AI Rising").  Projekti pod kapom Mir Media Group otvorili su put od postprodukcije zvuka lokalnih produkcija do američkih TV serija, a poslednje veliko priznanje stiglo je od američke Akademija za televiziju koja ga je uvrstila među svoje članove. Iskoristili smo EMMY nedelju kao povod da razgovaramo sa Protom o svim dosadašnjim poduhvatima, ali i budućim planovima.

Važiš u industriji za serijskog preduzetnika, osobu koja stoji iza niza kreativnih poduhvata, a sada si i prvi Srbin koji je primljen u američku Televizijsku akademiju, za šta je jedan od kriterijuma da pod svojim imenom imaš najmanje 20 sati emitovanog programa tokom dve godine u Americi. Kako je izgledao proces apliciranja za članstvo i šta te je motivisalo da podneseš kandidaturu?

Velika je čast biti priznat za punopravnog člana američke Akademije za televeziju. To vidim kao  još jedan od mnogo primera da se granice iz prošlosti, kada je kreativnost u pitanju, brišu ili su skoro u potpunosti nestale. Iako poštujem sva umetnička udruženja, biti član EMMY-ja u trenutku kada je televizija na vrhuncu svog postojanja, za mene lično ima veću težinu od članstva u drugim akademijama i društvima. Proces prijave i selekcije je vrlo jednostavan ukoliko iza sebe imate kvalitetna ostvarenja koja govore umesto vas. Priželjkujem da u narednim godinama ne budem samo jedan od onih koji glasaju, već i da se nađem na listi nominovanih.

Potpisan si kao supervizor zvuka na svim uspešnim filmovima i TV serijama koji su u poslednje vreme snimljeni kod nas. Koje sve vrste usluga je tvoj studio pružao tokom ove dve godine?

Mir Media Sound Studio pokriva celokupno polje postprodukcije zvuka, od folija preko dizajna zvuka pa sve do 5.1. miksovanja. U poslednje dve godine smo prešli put od regionalnog lidera do studija koji radi TV serije za američke emitere, i to zahvaljujući saradnji sa dve produkcijske kuće – Electric Entertainmenta iz Los Anđelesa, iza koje stoji iskusni reditelj i producent Din Devlin, i Balkanic Medie iz Beograda na čijem čelu je Džonatan Ingliš.

Za rad na TV projektima naš tim broji 5 ključnih članova od kojih je svako posvećen jednom segmentu postprodukcije zvuka. Kada je u pitanju film, tim je značajno veći, a imamo iskustva sa najraznovrsnijim međunarodnim, regionalnim i lokalnim projektima svih žanrova.

Kako je pandemija uticala na tvoj posao i da li primećuješ neke promene na tržištu koje uslovljavaju buduće planove studija?

Pandemija je sve suočila sa istim problemom – zaustavljene ili odložene produkcije. Ipak zahvaljujući dobroj organizaciji rada van studija, uz pomoć mobilnih radnih stanica, brzo smo se prilagodili promenama koje je kovid-19 doneo.

Princip našeg rada je već nekoliko godina uglavnom nepromenjen, što znači da meni, kao supervizoru zvuka, nije važno odakle rade članovi tima, sve dok to ne utiče na njihovu bezbednost i kreativnost.

Tokom karantina smo svakodnevno paralelno radili na dva projekta: regionalnoj TV seriji "Tajkun" i seriji za WGN Amerika pod nazivom "Almost Paradise". Pored promena koje su nam doneli virus i karantin, dodatni izazov bio nam je što su se obe serije emitovale istovremeno dok smo mi radili postprodukciju za njih.

Trenutno radimo na nekoliko regionalnih igranih i dokumentarnih programa, kao i na novoj sezoni serije "Predstraža" za američki CW. U narednim nedeljama počinjemo rad na rimejku veoma popularne američke serije "Leverage 2.0", prvog velikog originalnog IMDb TV projekta u produkciji Dina Devlina.

Kako bi opisao selekciju talenata u Srbiji i koje osobine treba da ima neko da bi bio član tvog tima?

Posle skoro 20 godina iskustva uvideo sam da je dobro organizovani tim najbolji resurs, i zato je važno da novi članovi koji  nam se priključe dobro uklope u radni proces koji je već uspostavljen i koji dobro funkcioniše.

Za naše mlađe kolege je važno da razumeju da postprodukcija zvuka nije individualni čin, već dobro koordinisan timski posao. Ove godine po prvi put otvaramo vrata studija studentima koji će moći da se priključe našem programu prakse.

Pored postprodukcije zvuka, Mir Media radi i na razvoju nekoliko filmova i serija.  Veoma si proaktivan kada su u pitanju debitantski projketi kao što je bio "Ederlezi Rajzing" ("AI Rising") koji je napravio pravo osveženje za domaću industriju i publiku. Kakvo je tvoje mišljenje o odnosu servisne produkcije i kreiranja originalnih sadražaja?

Svi smo vrlo svesni velikog broja servisne produkcije u Srbiji. Pozdravljam primenu takvog biznis modela jer donosi višestruku korist razvoju lokalnih talenata, ali i iskusnih filmskih profesionalaca. Ipak, nažalost, smatram da ne postoji dovoljno originalnih sadržaja koji mogu da budu konkurentni na međunarodnom tržištu.

Ako govorimo o listi projekta u portfoliju Mir Media Group, među skorijim uspesima je ugovor sa renomiranim agentom prodaje i produkcijom XYZ Films o radu na debitantskom filmu, na engleskom jeziku, mladog i perspektivnog reditelja Nikole Petrovića, koji se zove “Mudbrick” ("Kuća od blata") za koji je početak snimanja planiran za proleće 2021. U istom periodu počinjemo i sa snimanjem 20 epizoda serije “Poseta”, čiji će emiter biti Telekom Srbija i njihov Superstar TV, a reditelj Veljko Mićunović, poznat pozorišnoj publici, kome će ovo biti prvi TV projekat.

Projekat koji bih lično izdvojio je dokumentarna serija "Project Swearing" na kojoj sam producent i showrunner. Serijal je uveliko u fazi razvoja, sa mladom ali već afirmisanom rediteljkom sa ex-YU prostora, koja živi u SAD, Marijom Juranić.

Sa timom koji čine Lazar Bodroža i Dimitrije Vojnov (duo koji stoji iza nagrađivanog filma "Ederlezi Rajzing"), neprekidno radimo na razvoju više projekata, koji će uskoro biti u produkciji. Ali više o tome vam otkrivam naredni put.

Glumice Anđela Stamenković i Aleksandra Sirkić rešile su da svoju ljubav prema glumi realizuju i iza kamera pomažući svojim kolegama da lakše dođu do uloga i predstave se u što boljem svetlu. Osnovale su kasting agenciju Sav taj glumac čija baza okuplja mnogobrojne talente ne samo iz Srbije, već iz celog regiona. Sa velikim entuzijazmom i verom u darovitost umetnika sa ovih prostora, ispričale su nam kako izgleda kasting i predstavljanje glumaca u doba kada je sve premešteno u online okruženje, da li je to prepreka glumačkom zanatu ili nova šansa i kako one vide budućnost svoje profesije.

Koliki je tim agencije Sav taj glumac? Koje sve usluge pružate i za šta vas sve produkcije angažuju?

Nukleus kasting agencije Sav taj glumac činimo nas dve a zatim ide sledeći krug dragih koleginica i saradnika sa kojima smo radile na mnogim projektima do sada i kojima se uvek prvo obraćamo kada je potrebna spoljna pomoć.

S obzirom na to da smo način rada definisale kao kasting servis, u našoj bazi ima dovoljno mesta za sve, od glumaca A liste do newcomer-a kao i za sve ostale talente koji su potrebni filmskoj industriji. Usluge koje pružamo podrazumevaju pronalaženje odgovarajućih talenata za potrebe filma, TV serije, performansa, TV reklama. Statiste i modele obično potražujemo od kolega koji vode modeling agencije ili agencije za statiste. Kako vreme prolazi, naša baza dobija sve više nadarenih mladih ljudi iz oblasti muzike, plesa, sporta, koji se svakodnevno prijavljuju putem mejla i poziva za kasting. Usled nedostatka glumačkih agenata, često posredujemo između produkcija i izvođača do samog dana snimanja. Na poslednjem projektu dobile smo ponudu da asistiramo reditelju i u toku pripreme i snimanja filma.

Radile ste kastinge za bolivudske blokbastere, evropske i američke kratkometražne i dugometražne filmove, ali i advertajzing agencije. Kako biste opisale izbor talenata u Srbiji i regionu?

Srbija i region su nepresušan izvor diverziteta u smislu fizičkog izgleda, boje kose, kože i očiju, i po dosadašnjem iskustvu reklo bi se da možemo da pokrijemo sva svetska tržišta. Imamo veoma raznoliko iskustvo u kastingu, od pružanja usluga za advertajzing, što deluje kao manje omiljen, ali opet dragocen posao u smislu sticanja iskustva u pronalaženju rešenja u trenutku. Radili smo kasting za RTL-ov rimejk TV serije „Vinetu“, zatim film „A Hidden Life“ čuvenog Terensa Malika. Srećne smo što smo imale mogućnost da radimo za ozbiljne umetnike zapadnog i istočog sveta, kao što je Vicky Sidhana, jedan od vodećih kasting direktora Bolivuda, kod nas snimao film „Uri“. Bolivud zauzima specijalno mesto na našoj mapi zato što su njihovi zahtevi obično veoma izazovni i daju nam mogućnost da promovišemo razne talente iz naše baze, kako sa naših prostora, tako i širom sveta.

Činjenica da Srbija godišnje dobije u proseku sto diplomiranih glumaca govori o tome da je izbor kod nas veoma raznolik i među generacijama koje dolaze smo zapazile talente koji imaju potencijal u rangu svetskih super zvezda. Kada krenemo da šrimo taj krug od Srbije ka regionu, stanje postaje još uzbudljivije. Mislimo da smo veoma talentovano parče planete što se glumačke ponude tiče i ovom prilikom želimo da ohrabrimo glumce porukom da ima nade za plemenit glumački poziv. Raskošan talenat je definitivno prisutan i treba ga negovati i učiniti ga još vidljivijim uspostavljanjem sistema u smislu funkcionalnih glumačkih udruženja i pravnog zastupanja.

Da li vam je zanimljivije da radite sa poznatim glumcima ili da otkrivate nova lica?

Kada je glumac profesionalac, potpuno je nevažno na kojoj tački karijere se nalazi. Pošto su kod nas poznati glumci uglavnom zauzeti ili svakodnevnim snimanjima ili svakodnevnim pozorišnim procesima, čini nam se da više uživamo u pronalaženju novih lica. Opet, obradujemo se kada imamo priliku da radimo sa nekim poznatim dragim licima poput Branke Katić ili Darka Perića (Casa de Papel).

Kako izgleda proces odabira glumaca za projekte u vreme pandemije? Da li su se glumci navikli na online kastinge, self-tape itd?

Vreme pandemije nas je nateralo da kasting proces prebacimo na online servis koji podrazumeva self-tape i video call kao glavno sredstvo komunikacije i prezentacije. Čini nam se da je ovakav vid funkcionisanja sasvim validan jer se tako i inače biraju talenti iz inostranstva za potrebe snimanja kod nas. Naši glumci koriste self-tape i učestvuju u online kastinzima uglavnom kada su van zemlje ali kada su tu, čini nam se da više vole direktno da dođu da ih mi usnimimo i slikamo. To će sada očigledno morati da se menja i razvija a glumci treba da imaju za cilj da što bolje ovladaju tehnikom self-tape prezentacije kao i ponašanja na online kastingu da bi mogli da ostanu na mapi i uhvate korak sa promenama koje dolaze.

Sa kojim stranim produkcijama ste sarađivali i koji su njihovi glavni utisci o našim talentima? Koji skorašnji projekat biste izdvojile?

Sarađivale smo sa stranim produkcijama iz celog regiona i širom sveta. Imamo utisak da na kraju uvek budu jako zadovoljni odabirom glumaca. Recimo, projekat na kome radimo poslednjih meseci, dakle u doba pandemije, je kratki francuski film „Tête de brique“ (Glava od cigala) sa Alexis Manenti koji će se, ako sve bude po planu, snimati u Beogradu na jesen. Skoro čitav kasting proces smo uradile online i onda je reditelj došao da bi uživo video kandidate koji su ušli u uži izbor. Svi smo bili veoma zadovoljni procesom i samim izborom talenata, naročito što smo u ovom slučaju tražile uglavnom mlađe glumce od 12 do 18 godina. Naša saradnja će se nastaviti i u toku priprema kao i samog snimanja filma.

Da li ste u kontaktu sa kasting direktorima iz inostranstva? Kako oni prevazilaze ovaj izazovan period u kome je virus potpuno promenio proces snimanja?

U kontaktu smo sa raznim kolegama širom sveta i svakodnevno pratimo njihov rad na društvenim mrežama. Primetile smo njihovo zalaganje tokom pandemije u smeru olakšavanja glumcima inace teških kasting procesa u ovim napetim okolnostima. Svi su u istoj priči ohrabrivanja glumaca da poboljšaju i razviju svoj online izraz i što bolje sebe predstave u datom trenutku. Neki od njih su razvili digitalne kasting platforme na način da se ceo proces odvija online a neki su podsticali glumce da snimaju self-tape monologe sa temom izolacije, pandemije, i kasnije ih delili na svojim instagram profilima u cilju promocije glumaca ali na neki način i podsticaja da istraju u trenucima bez scene, kamere i pozorišta.

Nekoliko puta ste organizovali treninge za glumce u kojima ste im objašnjavali kako da ostave što bolji utisak na kastingu. Planirate li da ponovite takve treninge, sada u skladu sa trenutnom situacijom koja vlada usled covid-19 virusa?

Sav taj glumac radionice za glumu pred kamerama su naša velika ljubav. Zapravo, Sav taj glumac kasting agencija i jeste u neku ruku nastala kao ideja na jednoj takvoj radionici koju je organizovala Srpska filmska asocijacija sa Beatrice Kruger. Shvatile smo da naši glumci imaju potrebu da još mnogo toga nauče o glumi pred kamerama i online (samo)prezentaciji i tako smo napravile jednodnevni i dvodnevni program za grupe do 15 članova. Učesnici su često mladi glumci, neki od njih još uvek na studijama. Polaznici nam često govore da su im znanja stečena na ovim radionicama kasnije veoma značila na kastinzima i u predstavljanju sebe uopšte.

Sada je pravo vreme da se pokrene niz ovakvih online radionica jer smatramo da je glumcima više nego ikad potrebna pomoć, usmeravanje i ohrabrenje da nastave put svoje karijere. Iz pandemije se izrodio novi način komunikacije i mnogo online predavanja je na zoom aplikaciji. Iako je rad uživo nezamenljiv zbog energije i prisutnosti, prednost online predavanja je mogućnost povezivanja predavača i učesnika iz različtih delova sveta, i u trenutku kada je fizički kontakt nepreporučljiv, znanje je možda dostupnije nego ikad.

Naša težnja u ovom trenutku ide ka digitalizaciji naše baze glumaca i pravljenju softvera koji će imati mogućnost da glumac sam postavi sadržaj na svom profilu a producent ili reditelj opciju da online vidi i kontaktira željene kandidate. Takođe smo postale svesnije da se produkcija usmerava i ka nekim novim načinima virtuelne produkcije, gde vidimo mogućnost za nove talente i razvoj veština za glumce koji su trenutno bez puno mogućnosti da se bave svojim zanimanjem.

Ana Uzelac, supervizor i suosnivač studija Bunker VFX, specijalizovanog za produkciju sinematika, odnosno trejlera video igara za svoj posao kaže da je savršen spoj filmske umetnosti i gejminga. Posetioci CGA Belgrade konferencije imali su priliku da iz prve ruke čuju o radu studija i upoznaju se sa kreativnim procesima iza naslova za igre kao što su Phageborn, Pagan Online, Heroic Magic Duel, Crusader Kings 3. Njihov poslednji trejler za Outlast igru već je odlično prihvaćen i najavljuje još jedan uspešan projekat iza koga je stao ovaj beogradski studio. Kako sve više članova SFA ulazi u svet gejminga unoseći znanje iz produkcije filma, zamolili smo Anu da u svom vedrom duhu podeli sa nama svoja iskustva u spajanju ove dve industrije i otkrije nam kako je i koliko pandemija podstakla kreativnost u stvaranju CG sadražaja.

Kako je tekao proces prebacivanja posla u “remote” produkciju? Koliko je organizacija rada kod kuće bila izazovna kada je u pitanju delegiranje zadataka timu i vaša međusobna komunikacija? Šta je bio najveći izazov i kako ste ga prevazišli?

Svakako da je prelazak na remote rad bio izazovan, obzirom na to da nam je cela proizvodnja potpuno 3D, uvezana kroz jasan sistem i pipeline iz studija. Posebno prve nedelje. Međutim, zaista moram da pohvalim i organizaciju i artiste od kojih se svako suočio sa svojim izazovima, ali i došao do određenog napretka sa druge strane, pa smo već nakon prve nedelje bili dosta dobro uigrani. Komunikacija je bila dobra i jasna, imali smo svakodnevno međusobno praćenje kako zadataka, tako i sitnih problema ili nedoumica koje treba rešiti. Prve nedelje smo napravili razdvojene kanale po projektu, za ćaskanje, pozive, kreativu i dodavali ljude koji su potrebni, kako niko ne bi bio pretrpan informacijama koje nisu neophodne.

Organizacija rada kod kuce nas je ujedno i naučila još boljoj organizaciji, pa smo neke jako dobre korake usvojili i za period koji se tiče našeg daljeg rada, nevezano za to da li je remote ili ne. Mogla bih da kažem da smo napredovali i mnogo naučili tokom perioda koji je iza nas, i da ćemo mnogo prakse implementirati u naš rad i za period koji sledi. Ostajemo pri remote radu i dalje, kako bi svi bili bezbedni.

Što se tiče eksternih faktora, mi smo sa našim klijentima uvek i radili remote, pa se na tom polju ništa nije menjalo. To je zaista, i ovog puta, bilo jedno jako dobro i lepo iskustvo.

Kako ste održavali timski duh tokom WFH? Bunkerovci imaju svoj timski Instagram kanal. Jeste li pravili neke top liste preporuka filmova, igrica, on-line tutorijala i slično?

Nismo ni stigli. Zaista smo dosta radili i to je i držalo timski duh samo po sebi a ujedno smo koristili i Discord za kanale gde smo ćaskali, delili tutorijale i frustracije kad ih je bilo. I to je deo porodice i naše priče.

Većina poslova koji su imali deo sa snimanim materijalom je u proteklom periodu otkazana, a produkcije su tek nedavno počele da se vraćaju na set. Kako vidiš budućnost CG industrije i da li primećuješ uticaj na promenu načina u kreiranju sadržaja? Da li je pandemija promenila vaš obim posla s obzirom da ste posvećeni full CG produkciji?

Verujem da će se proizvodnja sve više okretati ka potpuno CG sadržajima. Pandemija nam nije promenila obim posla, jer mi uglavnom i radimo potpuno CG trejlere, spotove itd. ali jesam primetila veći broj ponuda za poslove koji su u trenutku tražili rešenje kako da se sa planiranog snimanog dela prebace u CG, rešavajuci tako nemogućnost snimanja.

Tokom karantina Bunkerov tim je radio na trejleru za nedavno objavljenu igru Outlast koji je podrazumevao i remote motion capture snimanje. Možeš li da nam opišeš kako je to snimanje izgledalo? Šta je bilo najteže realizovati u takvim uslovima? Šta ste naučili?

Da, tokom karantina smo počeli i završili trejler za AAA igru Outlast, projekat za koji mogu da kažem da smo zaista svi iskreno uživali radeći ga. Premijera je bila pre nekoliko nedelja i već je doneo odlične rezultate što svakako ostavlja jako lep osećaj nakon urađenog projekta.

Jedan od velikih izazova je bilo osmisliti motion capture snimanje tako da nema više od jednog čoveka u studiju, u najrigoroznijem periodu vanrednog stanja. Ovom prilikom se izuzetno zahvaljujemo našim prijateljima Branku Sujiću i Pavlu Dinuloviću iz Laboratorije interaktivnih umetnosti FDU, koji su na sebe preuzeli glumu više različitih likova gde smo uz wi-fi mocap odelo i dosta preciznu pripremu uživali u snimanju, remote prikačeni kamerama u prostoru i na monitoru. Sledeći potencijalni izazov je bio asemblovanje scena u light-u, koje su mogle da dovedu do malih problema prilikom ubacivanja animacija, finalnih aseta, simulacija i priprema za render. Međutim, ispostavilo se da smo do tad već bili dosta dobro uigrani tako da zapravo, iako je remote rad mogao da prestane, mi smo odlučili da je bolje da ostanemo remote, jer ceo sistem funkcioniše jako dobro.

Imamo plan za razvoj našeg internog mocap snimanja, koji će biti setovan za remote snimanje, ako okupljanje u studiju ne bude bila opcija. Poučeni iskustvom koje smo sada imali, verujem da će se ovo ubrzo desiti i time ćemo zaokružiti priču da možemo sami da iznesemo mocap snimanje unutar studija i klijentima omogućimo da budu remote uključeni u snimanje (ako to žele, naravno) a da i mi imamo opciju da ga obavimo ako nismo u prilici da fizički budemo zajedno. Do sada smo već naučili koliko dobra priprema znači i donosi odlične rezultate – uz precizne mere i mizanscen glumaca po uzoru na prethodno napravljen animatik, kao i jasne, uvežbane probe koje se mogu obaviti remote, dolazili smo do snimanja na kome je ostalo samo da se uživa u procesu. Želja nam je da to prebacimo na in-house sistem što pre, a do tada radimo sa našim sjajnim saradnicima sa kojima smo ovakve pripreme i remote snimanje već dosta uspešno izvodili do sad.

Sve je više projekata u kojima se spajaju filmska umetnost i video igre. Vi ste poznati kao studio koji je fokusiran na visoko kvalitetnu CG produkciju za industriju video igara, a sada krećete i u realizaciju animiranog filma. Šta ste iz svojih iskustava u radu na trejlerima za igrice mogli da primenite u radu na filmu, a šta je njihova specifičnost u odnosu na druge umetnosti?

Za nas su gejming trejleri savršen spoj filmske umetnosti i video igara. U kratkoj formi imamo prostor u kome treba da kroz klasičan filmski jezik ispričamo priču igre koju predstavljamo. Iako uglavnom potpuno CG, koristimo sve alate filma spakovane u kratku formu, do nekoliko minuta. Zapravo, to i jeste prelep izazov gejming trejlera.

Realizacija dugometražnog animiranog filma je naša velika želja dugo vremena unazad, u nadi da možemo da ponudimo i moderan i edukativni sadržaj za decu, na jeziku koji ta generacija razume i da ih zainteresujemo za stvari o kojima verujemo da treba da saznaju više. Izuzetno veliki izazov kome se beskrajno radujemo. Uskoro završavamo short koji sa nestrpljenjem iščekujemo da podelimo sa svima.

Iskustvo iz CG produkcije za gejming trejlere nas je naučilo kako da dobro funkcionišemo u CG proizvodnji uopšte, pomoglo nam je da projektujemo pipeline namenjen tome, te nam veoma olakšalo u pravljenju shorta animiranog filma. U ideji i kreativi nemamo uvek onoliki uticaj koliki bismo želeli dok pravimo gejming trejlere, stoga mi se čini da bi animirani film u našoj izvedbi doneo najbolje od svih artista koji rade na njemu. Pravljenje duge forme u ovom kvalitetu je izazov sa kojim se još nismo susreli ali korak po korak, imamo želju i plan i čvrsto verujemo da je izvodljivo. Uz poneku suzu verovatno. Svakako, da bi napredovali, moramo se upustiti u izazove za koje ne možemo uvek da znamo kako će tačno proći (inače ne bi ni bili izazovi), ali sa planom i velikom željom verujemo da ih je moguće savladati.

Da li ste u karantinu imali vremena da učite neke nove softvere, alate, veštine? Da li si otkrila neki zanimljivi edukativni kanal, potkast, ili mesto inspiracije koje bi preporučila mlađim kolegama?

Sama produkcija i ono sto radimo nas motiviše da stalno učimo nove softvere, alate i veštine. Verujemo da je to neophodno svakome od nas kako bismo se uspešno bavili ovim poslom i što više napredovali u njemu. U tom smislu, karantin nista nije promenio. Svaki naš artista u kontinuitetu razvija sebe, svoje znanje kroz razne on-line kurseve, on-line konferencije, odlične knjige i sajtove o kinematografiji, svetlu, anatomiji – naravno u zavisnosti od njegove primarne oblasti. Primetila sam da su moje kolege jako napredovale u kompletiranju svojih veština i da su mnogi prešli na viši nivo, a to ne zavisi od softvera koje će koristiti već od lične želje za usavršavanjem!

Sa druge strane, veoma mi je drago ako je ova situacija ostavila prostor i vreme ljudima da razmisle u čemu žele da se usavršvaju i dodatno rade na svom napredovanju i učenju. Tako bi trebalo i da bude uvek, nevezano da li smo u karantinu ili ne, i to je i naš savet mlađim kolegama – istražujte! Čak i u teškim uslovima, koje mi sa ovog područja dobro poznajemo, ako vas nešto interesuje – unesite se potpuno!

Outlast 3 Breakdown by Bunker VFX animation

[video width="3840" height="1634" mp4="https://www.filminserbia.com/wp-content/uploads/2020/07/0100_0130_BreakDown.mp4"][/video]

Jedan od upravo objavljenih projekata snimljenih na lokacijama u Srbiji je uzbudljivi kratki film "The Revelation" reditelja Salomona Ligthelma čijoj atmosferi posebno doprinosi muzika škotskog benda Young Fathers. Ovo delo izdvajaju specifična estetika i energija koje se ogledaju u vrlo upečatljivoj socijalističkoj arhitekturi i ambijentu. Nastalo je potpuno neočekivano, tokom rediteljeve posete Srbiji povodom snimanja reklame za Lexus RX, produkcijske kuće Stink Films iz Londona u saradnji sa TUNA + ICON iz Beograda. Tuna Fish Studio, koju čini tim veterana kreativne produkcije i advertajzinga, sada u partnerstvu sa Icon-om iz Rumunije, zadržala je mesto jedne od vodećih servisnih produkcija u regionu i uspešno predstavlja Srbiju u internacionalnoj mreži Global Production Network. 

"The Revelation" nas je naveo da zavirimo iza kamera i popričamo sa TUNA+ICON produkcijskim timom.

Kako je došlo do toga da Salomon Ligthelm pored reklame za Lexus u Beorgadu nađe inspiraciju za svoj kratki film “The Revelation”? U opisu se zahvaljuje na inspiraciji različitim fotografima među kojima je i Vladimir Milivojević Boogie.

Reditelji su generalno uvek željni otkrivanja novih lokacija za snimanje i nalaženja inspiracija u njima. U tome i leži šansa Beograda i Srbije da u nekom trenutku postanu primamljivi za različite projekte.

U trenutku kada je postalo jasno da će se Lexus RX projekat realizovati u Beogradu, Salomon je tražio i generalnu prezentaciju lokacija koje nisu neumitno tražene za konkretan projekat, već naš odabir onih autentičnih koje mogu biti inspirativne na različite načine. Pored njegove želje da realizuje svoj projekat u nekoj od zemalja Istočne Evrope, mislimo da su prezentovane lokacije bile presudne za odluku da se to desi u Beogradu.

Naravno, saradnja koju smo ostvarili sa produkcijskim timom Stink iz Londona i poverenje koje je izgrađeno tom prilikom uveli su nas u realizaciju i ovog projekta zajedničkim snagama, manje u klasičnom odnosu produkcije i servisa. Nama je bilo posebno drago da je velikim delom naša kreativna ekipa, ne samo organizaciona, bila angažovana na projektu.

Film je sniman na 35mm i 16mm traci i po komentarima reditelja u jednom danu za 16h. Kako ste se pripremali? Koliko je produkcijski bilo zahtevno da se ovako nešto sprovede u delo?

Ovo je pitanje na koje odgovor zavisi od toga kojoj je generaciji upućen, jer do nedavno su se sve reklame i na domaćem tržistu snimale na filmskoj traci. U tom smislu, pored inicijalnog izazova budžetiranja i logistike, svima je bilo drago da se podsete kao izgleda raditi u tom formatu, a opet kreativna zamisao je diktirala potrebe.

Imajući u vidu da je predviđen samo jedan snimajući dan za formu kratkog filma, reditelj i direktor fotografije Guillermo Garza su od samog početka računali na drugu kameru iza koje je stao naš direktor fotografije Aleksandar Košutić. 

Šta je vas kao producente posebno inspirisalo da radite na ovom projektu?

Naša produkcija se prevashodno bavi reklamnom industrijom koja u najvećem broju slučajeva nosi određene zadatosti. Muzički spot daje jednu slobodu i samim tim strast koja se oseća kod autora i može samo da inspiriše.

Salomonova odlučnost i želja da svoj projekat realizuje u našem gradu uz podršku lokalne kreativne ekipe je zaista bila dovoljan pokretač. Kostimografkinja Suna Kažić i scenografkinja Tamara Tričković su zaista dale svoj ogroman doprinos ovom projektu, ali i Milica Jokić kao glavni organizator.

U našem mentalitetu je da na emocije reagujemo emocijama i time damo i više od maksimuma.

Stalno govorimo o Srbiji kroz lokacije, infrastrukturu, radnu snagu… Kako vi kao produkcija vidite tu kreativnu saradnju koja je više od servisa?

Servisna produkcija je polje u koje je većina naše ekipe uplivala relativno skoro. Mi svi zapravo dolazimo iz kreativnih produkcija i ovakva vrsta saradnje su za nas zapravo idealne okolnosti. 

[embed]https://vimeo.com/431463517[/embed]

Jedan od trenutno najangažovanijih srpskih kaskadera Slaviša Ivanović iza sebe ima preko 150 domaćih i stranih projekata. Sarađivao je sa najznačajnijim imenima filmske industrije u našoj zemlji, ali i inostranim zvezdama poput Pirsa Brosnana, Rejfa Fajnsa, Selme Hajek... Slaviša, kao i ceo tim Srpske kaskaderske agencije, su među najboljim kaskaderima na svetu, o čemu govore i brojne medalje osvojene na svim međunarodnim takmičenjima u toj oblasti, a 2014. godine su osvojili kompletno prvo mesto u svim kategorijama. Zamolili smo Slavišu da sa nama podeli svoj uzbudljiv put, otkrije nam nam da li se nekad plaši dok izvodi najopasnije kaskade i objasni kako se postaje kaskader.

Šta te je privuklo da postaneš kaskader, zašto si odabrao da se baviš baš tom profesijom? Kako si dobio prvi angažman na filmu?

Sve je počelo tako što sam krenuo da vežbam aikido kod majstora Željka Božića za kog se kasnije ispostavilo da je profesionalni kaskader kod čuvenog Slavoljuba Plavšića Zvonceta.Ubrzo sam, na Željkovu preporuku, počeo s njim da treniram kaskaderske veštine kod Zvonceta.Moj prvi angažman bio je na jednom studentskom filmu, bilo je nekoliko filmova koji nikada nisu završeni i nakon toga Ubistvo sa predumišljajem, a sve što je usledilo potom je deo divnog iskustva i moje filmografije.

Postoje li neke osnovne veštine i osobine koje neko treba da poseduje da bi se bavio ovim poslom? Ima li mesta za strah? Postoji li nešto što ti nikad ne bi uradio/smeo da uradiš i da li si neku scenu morao da odbiješ?

Po kriterijumima koje je Zvonce postavio prema načinu rada u SAD u Jugoslovenskom udruženju kaskadera, a potom i u Srpskoj kaskaderskoj asocijaciji, koja je zadužena za prijem i obuku novih kandidata, svaki kandidat mora da ima majstorsko zvanje iz borilačkih sportova ili da je osvajač zlatnog odličja sa međunarodnih takmičenja iz sportova koja nemaju pojasovanje. Kada kandidat prođe kasting koji traje 3 dana sledi probni period od 4 meseca nakon kog kandidat postaje student na obuci koja traje tri godine. Bez ovoga se ne može dobiti kaskadersko zvanje.Kaskadere ne privlači opasnost već veština uvežbana do perfekcije tako da prevazilazisportske zahteve.

Kada je strah u pitanju, ja se zapravo najviše plašim toga što se nažalost ničega ne plašim. Zato nikada nisam ni odbio da snimim neku scenu, ali je bilo kaskada koje nisu realizovane zbog manjka budžeta koji je potreban za izvođenje, odnosno opreme i materijala koji su potrebni da se kaskada izvede na bezbedan način.

Kolliko članova je broji SKA tim? Kako neko postaje clan SKA tima? Koja je razlika izmedju Srpske kaskaderske asocijacije i Srpske kaskaderske agencije? 

U sistemu Srpske kaskaderske asocijacije trenutno je aktivno 30 kaskadera, i to 20 univerzalih koji pokrivaju minimum 12 specijalnosti, i 10 specijalista, jedan koordinator i tri asistenta koordinatora. Član se postaje posle završene obuke koju organizuje Asocijacija kroz svoj profesionalni odsek. Svi naši članovi su multidisciplinarni sportisti, osvajači medalja na evropskim i svetskim takmičenjima, pa čak i učesnici viteških turnira. Prijemni ispit je uvek u septembru i voleli bismo da proširimo članstvo na gradove širom Srbije. Razlika između Asocijacije i Agencije je kao na primer između Fudbalskog Saveza i fudbalskog kluba. Agencija preporučuje kaskadere produkcijama i sprovodi izvedbu obuke, dok Acocijacija brine o unapređivanju i proizvodnji novih, i usavršavanju postojećih kaskadera u zemlji i inostranstvu, promovisanju i zaštiti kaskaderstva u Srbiji kao i saradnju sa kaskaderskim  asocijacijama u drugim zemljama i međunarodnim srodnim organizacijama.

Kaskaderstvo u Srbiji je najlepša kombinacija američke detaljne pripreme i ruske tvrde kaskade što nam je bio ikompliment Mike Massa na zajednički rad na pripremama za Seal Team.

Kako izgleda proces pripreme za neku scenu od trenutka kada saznaš šta moraš da uradiš do njene realizacije?

I ja kao i ostali počinjem prvo sa čitanjem scenarija, potom sledi razgovor sa rediteljem, razgovor sa sektorom produkcije koja odobrava ili ne odobrava materijalno tehnička sredstva i budžet, a ako odobri pristupa se izradi kaskaderske razrade i pripreme opreme, kao i usklađivanje sa ostalim sektorima koji učestvuju u izradi i izvedbi te scene.Onda dolazi uvežbavanje u kaskaderskoj sali, pa uvežbavanje na samom setu, često sami uradimo i predlog kadrova i montažu borbe, ina kraju finalna izvedba uz sve potrebne mere zaštite.

Koja je bila najopasnija scena koju si snimio?

Vožnja u kabrioletu marke Lada na svetskom takmičenju 2014 u Rusiji. Ispod sedišta je bilo postavljeno eksplozivno punjenje koje je u toku vožnje na moj pritisak trebalo da eksplodira i digne me u vazduh – što se i desilo. Poleteo sam do visine od oko 3 metra u vazduh zapaljen i potom sleteo na zemlju. Kad sam ustao i dalje sam goreo, ali sam brzo došao na tačku gašenja. Prošao sam bez i jedne ogrebotine, ali mi je od eksplozije tri dana zvonilo u ušima. Te godine smo osvojili totalnu šampionsku titulu u svim kategorijama.

Međunarodna kaskaderska akademija ti je dodelila specijalnu akademsku titulu, koja je dodeljena i Džekiju Čenu, Stivenu Sigalu i Arnoldu Švarcengeru. Šta je potrebno da bi neko poneo takvo priznanje? 

Samo počasno priznanje i titula Akademik kaskaderske umetnosti znači da mogu da obučavam, odnosno “proizvodim” međunarodno priznate kaskaderske koordinatore, što je najviše zvanje među kaskaderima na filmu. Do tada sam obučavao kaskadere koji rade na pozicijama univerzalnih kaskadera. Pored toga, titula mi je omogućila i prijem u rusku Prometeus Akademiju kao i podizanje stepena članstva na najviši nivo u holivudskoj kaskaderskoj akademiji gde sam jedan od članova koji glasaju za kaskaderske oskare Taurus Awards.

Šta ti je donelo ovo priznanje?

Velike benefite u inostranstvu i mogućnost za osnivanje međunarodno priznate kaskaderske Akademije, pošto smo do sad imali međunarodno priznatu kaskadersku školu, tako da svi sadašnji i budući polaznici SKA stiču veštine koje su na svetskom nivou.

Bio si angažovan i na velikom broju domaćih projekata, ali i holivudskim i bolivudskim ostvarenjima. Možeš li da uporediš saradnju sa kolegama iz SAD, Irana, Rusije, Bugarske…? 

Iskustva su različita. Američke kolege imaju detaljnu pripremu i razradu svih kaskaderskih zadataka, i rade mekšu vrstu kaskade. Rusi rade mekšu pripremu dok izvode tzv. tvrdu kaskadu. U Srbiji dolaze i rade kaskaderi iz drugih zemalja, ali za razliku od mnogih mi smo redovni učesnici na svetskim kaskaderskim takmičenjima. Imamo desetak nosilaca medalja, a 2014. smo osvojili totalno prvo mesto u svim kategorijama. Postoje timovi koji rade mekše kaskade, iako nisu kaskaderi, ali zna se koji su svetski standardi u obukama i mere zaštite od povređivanja zbog kojih ih ne treba mešati sa profesionalnim kaskaderima.

Kako ste održavali kondiciju za vreme covid-19 pandemije?

Po izbijanju pandemije filmski set smo zamenili volonterskim radom u opštinskom centru za pomoć ugroženim grupama i radili na distribuciji humanitarne pomoći. Inače smo često uključeni u različite humanitarne aktivnosti. U svojoj filmskoj karijeri nikada nisam imao duže od 4 dana odmora, pa tako ni sada u pandemiji. Kako su sve filmske ekipe ostale bez posla osnovali smo i naš kasaderski fond kako bi ljudi imali neke plate. Već u drugom mesecu, kako su slabile mere vratili smo se treninzima, i sada smo spremni za nastavak projekata.

Kada smo pokrenuli stranicu Priče iz industrije, želja nam je bila da svim posetiocima sajta omogućimo da čuju iskustva sa seta iz prve ruke i zavire u procese koji se odvijaju u svakom sektoru iz kamere. Za početak smo odabrali profesionalce koji mogu da vam nabroje sve lokacije za snimanje u Srbiji (a njih ima prilično mnogo). Reč je o skautima i scenografima. Sektor lokacija postaje sve veći i važniji za produkcijske timove u Srbiji, pogotovo kako broj stranih projekata koji se snimaju kod nas raste. Zato smo se odlučili da prvo pitanje u zajedničkom intervjuu naša dva člana - Stefana Todorovića, menadžera lokacija, i Nenada Ždera, scenografa, bude - kojih 5 lokacija za snimanje u Srbiji su vam omiljene?

Stefan: Težak je zadatak izdvojiti top 5 lokacija za snimanje, ali navešću one koje smatram vrlo atraktivnim za snimanje i koje su mi lično zanimljive i izazovne na određeni način: Stara planina - generalno više volim da snimam u prirodi nego u gradskim uslovima a celokupna oblast raspolaže neverovatnim predelima i prirodnim lepotama kao što su planinski vrhovi, napuštena sela, jezero, vodopadi i šume. Na Staroj planini je još jedna lokacija koju volim - kameno selo Gostuša, vrlo filmična sa jedinstvenom arhitekturom. Večina kuća je sačuvala autentičan izgled od pre nekoliko decenija što može da bude posebno interesantno za snimanje; planina Tara - lokacija prepoznatljiva po vidikovcima, pored toga tu su i Perućačko i Zaovinsko jezero, interesantni putevi i tuneli, livade...; novobeogradski Blokovi - autentičan deo grada koji nudi pregršt mogućnosti ali i večite komplikacije tokom snimanja i prerasti Vratne u istočnoj Srbiji.

Nenad: Skautovanje objedinjuje dve stvari koje volim, a to su fotografija i želja za istraživanjem, odnosno rad na terenu. Za snimanje u Srbiji po mom mišljenju najboljh 5 lokacija su: Stara planina, zato što je živopisna i puna prijatnih iznenađenja; Dvorski kompleks - Stari i Beli dvor – raskošni objekti u kome svaka prostorija ima svoju priču značajnu za našu istoriju; Tursko kupatilo – orjentalna egzotika u srcu Beograda; Deliblatska peščara – zato što je puna raznovrsnih predela, a ujedno i mistična; napuštene fabrike – jer su uvek spremne za nove adaptacije.

Koji projekat ti je bio najveći izazov u radu na filmu? Koju lokaciju je bilo najteže adptirati u skladu sa svim tvojim kreativnim idejama?

Nenad: Moj najveći izazov u dosadašnjem radu je bio bolivudski film Baaghi III, najviše zbog veličine samog projekta, ali i njegove kompleksnosti na koju je uticalo mnogo faktora. Za ovaj veliki projekat u startu su bili postavljeni veliki ciljevi kao i visoka očekivanja bazirana na prethodnim uspesima prva dva dela filma. Dodatna otežavajuća okolnost bila je i ta što su se pripreme odvijale na daljinu, kao i to što je deo članova ekipe u Indiji već započeo snimanje tamo, dok smo mi u Srbiji bili tek u fazi priprema. Najzahtevnije, a svakako i najizazovnije za mene kao scenografa je bila adaptacija i transformacija pančevačke fabrike stakla u grad iz Sirije. Upravo tu je trebalo dosta kreativnih ideja da to zaista postane sirijski grad, ali svakako uz podršku lokalne produkcijske kuće Clockwork Film Production i neverovatnu požrtvovanost i profesionalizam konstukcijskog tima Mega dekor, sve je bilo jednostavnije za izvedbu.

Baaghi 3 je još jedan u nizu izuzetno uspešnih bolivudskih filmova snimljenih u Srbiji. Sektor scenografije je imao pune ruke posla i velike zahteve pre sobom. Koliko ljudi je radilo u tvom timu i koliko vam je vremena bilo potrebno da realizujete sve zadatke koji su se  pred vama našli?

Nenad: Upravo tako, Baaghi III zaista jeste još jedan u nizu uspešno snimljenih indijskih blokbastera u Srbiji i lično sam veoma ponosan na to, iako je bilo naporno raditi na ovako velikom projektu i organizovati svoje saradnike i njihove akcije. Što se tiče mog tima za scenografiju, on je bio poprilično veliki, u nekim trenucima je bilo i do 70-80 ljudi na samom objektu. Skoro sve vreme priprema za samo snimanje paralelno su aktivno bile angažovane još tri radionice različitih profila. Konkretno, sam proces pripreme i izgradnje objekata u već pomenutoj fabrici stakla u Pančevu tako da dubliraju grad u Siriji, ukupne površine 4000 m2 je trajao oko tri meseca.

Stefane, kako je izgledalo smestiti novu sezonu serije o američkim fokama u Beograd?Da li su gradske vlasti imale dovoljno razumevanja za sve zahteve produkcije, pa čak i one najkomplikovanije?

Celokupan proces je bio zaista interesantan, s obzirom da su zahtevi produkcije od samog početka bili prilično kompleksni. Mi smo  učestvovali u realizaciji četiri epizode a činjenica da je prva epizoda, čija je radnja zaista smeštena u Beograd, trebala da "otvori" treću sezonu je obećavala da ćemo se suočiti sa velikim organizacionim izazovima. Imali smo priliku da saslušamo većinu ideja koje je produkcija zamislila već na svom prvom obilasku lokacija u Beogradu i razmišljali kako će gradske vlasti reagovati kada im predočimo naše zamisli i planove. Najluđa među njima je bila ideja da spustimo helikopter na Trg Nikole Pašića ispred Narodne skupštine i snimimo određene sekvence jurnjave i prevrtanja automobila na pomenutoj lokaciji. Zaista su predstavnici grada imali razumevanja tokom celokupnog snimanja i pružili nam neophodnu logističku podršku.

Koliki je bio tim ljudi koji su se bavili lokacijama na Seal Team-u?

Stefan: Sektor lokacije je činio tim od četvoro ljudi, ali su pored nas u organizaciji učestovale i kolege iz drugih sektora produkcije.

Nenade, kako bi opisao domaći sektor scenografije? Zašto su strani producenti, pored lepe saradnje koje imaju sa izvršnim produkcijama, uvek posebno oduševljeni našim scenografima? 

Naša filmska industija, između ostalog i zahvaljujući temeljima prošlih vremena iz naše blistave filmske istorije, ali i velikim angažovanjem domaćih produkcijskih kuća na stranim projektima koji se snimaju u Srbiji, svakim danom napreduje velikim koracima. Svakako mislim da je pored VFX- a, naš najveći adut upravo sektor scenografije. Reč je o sektoru sa ogromnim znanjem i iskustvom na domaćoj, ali i međunarodnoj sceni.

Da li je srpska filmska industrija spremna za veliki holivudski blokbaster? Koji je naredni projekat na kome biste voleli da radite?

Nenad: Mislim da smo na dobrom putu da nam se desi neki veliki projekat u granicama naših mogućnosti i kapaciteta, ali smatram da još nemamo dovoljno resursa da iznesemo neki veliki holivudski projekat. Možda je to nešto što bih voleo da radim sledeće, pored toga što bih pre svega želeo da budem deo nekog SF projekta u svojoj budućoj karijeri.

Stefan: Mislim da bi naše ekipe mogle da iznesu ozbiljne holivudske projekte s obzirom na iskustvo velikog broja domaćih filmskih radnika. Poprilično je česta situacija da stranci koji po prvi put dolaze da snimaju u Srbiji budu iznenađeni odnosom prema poslu i profesionalizmom domaćih ekipa. Pretpostavljam da to u određenoj meri ima veze i sa predrasudama koje imaju iz mnoštva razloga, nevezanih za naš posao. Sa aspekta menadzera lokacija bih voleo da učestvujem u realizaciji nekog akcionog filma zbog izazova koji takvi poslovi nameću.

Borisa smo upoznali na treningu za sektor kamere. Fascinirao nas je činjenicom da živi u Subotici, a da je svoju filmsku karijeru potpuno izgradio radeći na inostranim projektima u Budimpešti. Upravo zbog zanimljivog načina na koji je dolazio do angažmana i postepeno napredovao u svom poslu želeli smo da podelimo njegovu priču sa svima iz industrije kojima to može biti dodatna motivacija da i dalje vredno rade i ne odustaju od rada na sebi i svojih ciljeva.

Iako nisi studirao umetnički fakultet, opredelio se se za rad na filmu. Kako je do toga došlo i kako bi opisao svoj ulazak u industriju?
Još tokom srednjoškolskih dana sam počeo da se interesujem za filmsku umetnost kao način izražavanja. Gledao sam sve više evropsku kinematografiju, počeo sam da pratim festivale kao što je Festival evropskog filma na Paliću. Tu sam upoznao i razgovarao sa ljudima koji su autori ili rade u filmskoj industriji, sa nekima sam se i sprijateljio, pa sam povremeno odlazio kod njih u goste u Budimpeštu, što zbog druženja, što zbog filmova koje sam želeo da pogledam a nisu bili dostupni u Srbiji. Studirao sam informatiku i za vreme studija sam se bavio manjim filmskim i video projektima. Snimio sam nekoliko kratkometražnih filmova, spotova i drugih video radova, uglavnom sam ulagao u opremu za snimanje i slobodno vreme provodio u stvaralačkom radu.

Kako si dobio prvi angazman? Da li je on na neki način došao do tebe ili si se potrudio da do njega dođes?
Tokom jednog boravka u Budimpešti, za vreme nedelje mađarskog filma, koju sam svake godine redovno posećivao, prijatelj kod koga sam odsedao je imao neki posao, pa me je pozvao da mu pomognem. To mi je bio prvi dan na ozbiljnom filmskom setu, bila je to reklama za Samsung (mislim baš za prvi Edge). Posle sam još nekoliko puta išao tako da mu pomažem kao asistent, s tim da sam još uvek studirao, pa to nije bilo baš često. Radovao sam se svakom boravku na setu jer je to za mene predstavljalo ogroman izvor znanja koji sam kasnije mogao primeniti na svojim malim projektima, a YouTube tutorijali više nisu bili zanimljivi.

Kako si spojio svoje obrazovanje i filmski posao? Kako si se snalazio u novoj sredini, na kakvim projektima si radio i na kojim pozicijama?
Zahvaljujući znanjima iz elektronike, precizne mehanike i informatike, vrlo brzo sam se snašao na ovom polju, tako da sam već posle završetka studija, na prvim većim projektima kao što su Jupiter's Moon i The Whisky Bandit, još uvek bio na asistentskoj poziciji ali dobijao sve više slobode i samostalnosti u radu. Na ovim projektima sam upoznao filmske radnike od kojih sam kasnije dobijao šansu da radim i razne druge "trainee" poslove u kamera, video i grip departmanu, kako bih što više naučio i stalno se usavršavao. Prvih godinu dana je to bilo konstantno putovanje između Subotice i Budimpešte. Išao bih noćnim vozom, odradio taj dan i posle ponovo noćnim vozom kući, a kad su to bili višednevni projekti, prespavao bih kod drugara. To je trajalo mesecima dok nije bilo dovoljno posla da iznajmim sobu u Budimpesti i tamo napravim neku vrstu baze, mada i dan danas gledam da se u Budimpešti zadržavam samo zbog posla, a još uvek živim u Subotici. Naravno kao frilenser ne mogu da se oslonim samo na filmsku industriju, pa i danas paralelno radim više poslova kao što sam to uvek i radio. Istina da u poslednje vreme zbog sve većeg obima posla u filmu, je sve drugo potisnuto na stranu, ali kad dođe neka situacija kao sad ova sa virusom, ipak imam neki već donekle razvijeni rezervni plan.

Kako za tebe izgleda život frilensera na filmu?
Biti potpuni frilenser u filmskoj industriji je veoma stresno, mada ima nekoliko prednosti koje meni odgovaraju. Mogu sam da biram projekte na kojima ću raditi, sve dobro i loše što uradim pripisuje se mom imenu, znači gradim brend pod svojim imenom, što nosi i određenu odgovornost sa sobom. Još jedna od prednosti jeste da mogu da radim sa opremom bilo kog rentala i tako imam pristup većem broju projekata. Sa druge strane kao i sve, i ovo ima svoje mane, pa ona parola "radiš kad hoćeš" tu baš i ne stoji, već radim kad ima posla. Često mora da se iskoristi svaka šansa, jer apsolutno ništa ne možeš da predvidiš i planiraš. Taj "time management" mi najviše smeta i stresira me. U 90% slučajeva spadam u daily crew, tako da sam uglavnom disponiran samo na određene dane, pa često dolazi do toga da paralelno radim na više projekata. Jedan telefonski poziv može odmah da ti promeni planove za sledeću nedelju, mesec. Usavršavanja i konstantna nabavka novih alata i opreme, koja mi utiče na efikasnost u radu, nisu jeftini a to su neki od troškova koje uglavnom snosim sam.

Koliko je važno za tvoju poziciju da se usavršavaš? Zanimljivo je da si tokom jednog od naših treninga dobio priliku da prvi put radiš u Srbiji?
Gledam da konstantno ulažem u sebe i kada ne radim na projektu, tehnologija u našoj branši se veoma brzo razvija, srećom mnogo toga je je danas dostupno online, mada zbog networkinga veoma su važne i obuke koje se odvijaju uživo. Poslednja obuka koju sam završio je programiranje motion control robota firme MRMC, koji polako ulaze i u svet filma, iako je još uvek njihova prednost najviše vidljiva u svetu reklama. Ovog proleća je trebalo da idem u ServiceVision na obuku, međutim to je nažalost propalo zbog situacije sa virusom.
Zahvaljujući treningu za sektor kamere SFA upoznao sam i ljude iz Cineplaneta i tako dobio priliku da radim na nekoliko projekata u Srbiji, uglavnom reklame.

Pored Mađarske, posao te je odveo i u druge zemlje Evrope, pa čak i Afrike. Kakvai su ti utisci o tim različitim zemaljama i sistemima rada?
Bio sam vrlo kratko u Danskoj. Sa serijom Witcher sam bio na Kanarskim ostrvima i ove godine sam radio na jednom južnokorejskom filmu snimanom u Maroku. Maroko mi je vrlo sličan Srbiji po sistemu. Ljudi koji se trude da napreduju treba da naprave 3 koraka da bi postigli cilj, dok neko na zapadu isto to rešava u jednom koraku. Ona 2 koraka razlike su borba sa produktima sistema u kome ljudi žive. Tako da velika većina mladih gleda da ode u inostranstvo, ostavljajući još jedan problem - nedostatak kvalitetnih ljudi onima koji ostaju i pokušavaju da napreduju u tom sistemu. Onda oni dovode stručnjake sa strane, međutim malo je mladih kojima bi ti stručnjaci preneli znanje, tako da sve to kaska.

Poslednji projekat na kome si angažovan je ujedno i najveći na kome si radio do sada. Kako izgleda raditi za Netflix?
Poslednji projekat na kome sam radio je Netflix sci-fi serija, čije je snimanje prekinuto pandemijom, to mi je i prvi dugačak projekat gde nisam bio angažovan kao daily crew. Raditi na Netflix projektu nije nimalo drugačije od bilo kod drugog stranog visokobudžetnog projekta, osim što je tu nekoliko ljudi koji kontrolišu i usmeravaju kreativni deo projekta u Netflix okvire. Sve ostalo je isto za običnog filmskog radnika.

Šta je najvažnije što si naučio iz tog iskustva?
Ono što jedan takav vikobudžetni projekat donosi jeste rad sa najboljima u svojoj branši, ljudima sa mnogo godina iskustva u filmu, a to je za nas mlade beskrajna enciklopedija znanja i iskustva kojom se možemo svakodnevno služiti dok smo na takvom projektu. Raditi sa nekim rame uz rame čiji si masterclass gledao ne netu je za mene velika motivacija. Takođe mogućnosti da se upoznaš i radiš sa najnovijom i najsavremenijom opremom, dobiješ eventualno priliku da budeš za kamerom na nekoj od proba jesu momenti koji ovaj posao čine meni zanimljivim i punim izazova i održavaju tu konstantnu želju za napretkom.

Imaš li neki savet za ljude koji žele da počnu da se bave tvojim poslom - odakle da krenu, šta prvo treba da urade? Koje osobine treba da imaju?
Zahvaljujući internetu, mladi veoma lako mogu doći do informacija i znanja u ovoj branši. Skoro u svakoj državi je prisutna neka vrsta kurseva za mlade koji im omogućavaju da zavire u filmsku industriju, da se upoznaju sa ljudima koji rade u njoj, a što je najvažnije, da i njih upoznaju oni kojima su potrebni. Prema mom iskustvu do prilike da se radi je danas lako doći, međutim potrebna je upornost čiji su rezultati tek posle višegodišnjeg rada primetni.

Kako je pandemija uticala na tvoj posao? Kako se snalaziš u ovoj situaciji? Koliko ti nedostaju snimanja?
Situacija sa pandemijom je prekinula snimanje svih filmova i serija ovde u Mađarskoj, kao što se to desilo i u većini drugih država. Veliki broj stranih i domaćih projekata ne samo da je odložen, već je i otkazan za ovu godinu. U najvećem problemu su kolege koje nisu radile još ništa ove godine, a njih je mnogo, pošto je tu “sezona” od marta do novembra otprilike, zimi se malo snima. Veoma brzo se oformio jedan fond za kratkoročnu pomoć koji je prema mom saznanju već i isplatio pomoć od nekih 250 evra onima kojima je to bilo najpotrebnije. Što se tiče neke druge značajnije finansijske podrške radnicima u filmskoj industriji od strane države koliko čujem još uvek nema, niti je u planu. Meni je pandemija presekla jedan dugotrajan period neprestanog rada, tako da sam imao vremena da odmorim, pogledam filmove, tutorijale, masterclass-ove, čitam knjige koje do sada nisam stigao, kuvam i posvetim malo vremena sebi, željno iščekujući priliku da ponovo budemo na setu.

Na kojoj poziciji radim?

Još uvek na najvećem broju projekata radim na poziciji gimbal technician (ponekad gimbal operator), što je danas sve teže definisati kao poziciju, pošto podešavanje gimbala kao što je Ronin 2 koji je prilično user friendly i nije više novo za industriju, ne može da se poredi sa kompleksnošću prvih gimbal sistema koji su se probili na filmski set, recimo Movi M10 i M15 sa kojim smo radili Jupiter's Moon i The Whisky Bandit. Danas je moja pozicija na setu pored toga što naravno vodim računa o funkcionisanju gimbala, više da budem kao spona između grip i kamera departmana, radi veće efikasnosti u radu, predstavljanja mogućnosti i načina kako iskoristi gimbal kao rešenje za zamišljeno kretanje kamere. Radim ponekad i kao Head technician, pošto poznajem nekoliko remote glava, mada uglavnom na projektima gde je to neki vehicle rigging ili neka interesantna stunt scena, pokušavam da izbegavam klasične technocrane + remote head poslove. Iz toga je nekako i potekla ta saradnja sa Cineplanetom, gde sam radio kao Motocrane arm operator, pa kasnije i Marokancima, gde se ukazala dodatna potreba za usavršavanjem za Scorpio Arm, što mi je i bio cilj ovog proleća. S vremena na vreme radim kao steadicam operator ili švenker na nekim manjim projektima, radi sticanja iskustva, sa ciljem da možda jednog dana dođem do pozicije direktora fotografije.