Očekujući nove uzbudljive projekte, među kojima je i naredni film Mirjane Karanović, postprodukcija filma Miroslava Terzića „Ekskurzija“ (nagrađenog HBO priznanjem na Sarajevo Film Festivalu), montaža novog ostvarenja Darka Lungulova kao i priprema filma Aide Begić, razgovarali smo sa Snežanom Van Houwelingen iz produkcijske kuće This and That Productions. Njihovi filmovi i serije su prepoznati i van granica naše zemlje, pa je tako serija „Sablja“ doživela veliki međunarodni uspeh, a nedavno je održana i premijera filma „Oče naš“ Gorana Stankovića na festivalu u Torontu. U intervjuu govorimo o strategiji međunarodne distribucije, balansiranju lokalnog i univerzalnog u narativu, iskustvima saradnje sa Netflixom i Apple TV+, pozicioniranju Srbije kao izvora originalnih priča i talenata, kao i o spremnosti domaćih produkcija za globalno striming tržište.
Serija „Sablja“ ostvarila je veliki međunarodni uspeh i nedavno je nagrađena na TV festivalu u Šangaju, što je značajan uspeh ne samo za autorski tim već i za pozicioniranje domaće produkcije na globalnom tržištu. Kako je tekla strategija međunarodne distribucije serije i koliko je taj segment bio uključen već u fazi razvoja projekta?
Veliki je uspeh i za domaću produkciju to što je „Sablja“ prva serija sa Balkana koja je ušla u nominaciju za najbolju stranu seriju na Šangajskom TV festivalu, a potom i dobila nagradu, nastavljajući niz nakon prethodnih laureata poput Babylon Berlin, Game of Thrones, Breaking Bad i drugih globalno priznatih naslova. Naš cilj je od početka bio da projekat pozicioniramo kao high-end dramu zasnovanu na stvarnim događajima, sa jasnom žanrovskom i tržišnom definicijom, u užem smislu unutar žanra true crime. Mnoge ključne pregovore, poput onih sa Beta Filmom i Arte/ZDF-om, naša produkcija This and That Productions je započela još u fazi razvoja i oni su se kasnije i realizovali. Strategiju distribucije gradili smo paralelno sa razvojem scenarija i vizuelnog stila serije, vodeći računa da svi kreativni, pravni i tehnički parametri budu usklađeni sa zahtevima međunarodnih tržišta. Upravo ta rana integracija distribucije u razvoj omogućila je da „Sablja“ bude spremna za globalno tržište bez kompromisa, što je najpre potvrđeno u Kanu na Canneseries festivalu gde je serija dobila nagradu za najbolji glumački ansambl, a na kraju i krunisano nagradom u Šangaju.
Koliko je zahtevno izbalansirati lokalnu autentičnost i teme sa univerzalnošću narativa kada imate ambiciju da projekat, poput „Sablje“, komunicira sa međunarodnim tržištima i festivalskim krugovima?
To je jedan od najzahtevnijih, ali i najvažnijih zadataka. Naša polazna tačka je uvek da lokalna autentičnost mora ostati netaknuta, to je ono što priču čini jedinstvenom i razlikuje je od stotina drugih projekata na tržištu. U „Sablji“ to znači verno predstavljanje političkog i društvenog konteksta Srbije devedesetih i dvehiljaditih, jezika i mentaliteta, ali na način koji je razumljiv publici širom sveta. Paralelno radimo na tome da narativ počiva na univerzalnim temama: moć i odgovornost, lična etika i kolektivni interes, odnos pojedinca i sistema. Takvi konflikti su univerzalno prepoznatljivi, bilo da gledalac dolazi iz Evrope, Azije ili Amerike.
Operativno, scenarijima pristupamo tako da istovremeno neguju lokalnu specifičnost i proveravaju univerzalnu razumljivost priče. Gradimo likove i situacije duboko ukorenjene u naš kontekst, ali pritom neprekidno testiramo da li narativ funkcioniše i kada se posmatra bez tog predznanja. Dodatno, angažujemo međunarodne konsultante koji rade za velike svetske platforme i aktivno učestvujemo u relevantnim radionicama i programima širom Evrope, kako bismo osigurali da poruka i emocija dopiru i do publike izvan regiona. Na taj način serija ostaje dosledna svom poreklu, a istovremeno dovoljno univerzalna da komunicira na globalnom nivou.
Distribucija serije „Nečista krv“ na Netflix-u predstavlja važan presedan za domaće projekte. Možete li podeliti konkretne uvide iz tog procesa – od pregovora, pravnih i tehničkih zahteva platforme, do plasmana i učinaka koje je taj korak imao za tim i produkciju?
Na Netflixu je distribuiran film „Nečista krv – Greh predaka“, što je bio prvi put da je projekat na srpskom jeziku postavljen na ovoj platformi. Posebno smo ponosni na činjenicu da je tada prvi put uveden i podžanr „Serbian“, čime je naš film ušao u istoriju distribucije na globalnom nivou.
Proces je bio kompleksan i zahtevao je detaljnu pripremu u više aspekata. Pregovori su se fokusirali na precizno definisanje prava, ekskluziviteta, trajanja licenci i teritorijalnog obuhvata, uz neophodno usklađivanje sa postojećim ugovorima i emitovanjima. Pravna procedura podrazumevala je potpuni chain-of-title i licenciranje muzike, dok su tehnički standardi bili strogo propisani, od isporuke u IMF formatu, različitih audio konfiguracija, preko kompleta titlova i grafičkih rešenja za globalnu distribuciju, do kontrolisanog kvaliteta slike i zvuka po najvišim parametrima.
Veliki izazov bio je i u oblasti metapodataka i marketinga: Netflix traži precizno strukturirane logline-ove, sinopsise i vizuelne materijale prilagođene različitim tržištima, što direktno utiče na algoritamsku vidljivost naslova. Učinak je bio višestruk, osim globalne dostupnosti, film je dobio ogromnu medijsku pažnju, otvorio vrata i za druge projekte sa našeg jezika i doprineo jačanju reputacije domaće produkcije kao pouzdanog partnera u međunarodnoj saradnji.
Rad na projektu „Omnivore“ za Apple TV+ vas je pozicionirao unutar produkcijskih tokova najvišeg međunarodnog standarda. Kako izgleda saradnja sa Apple-ovim timovima i šta su ključne razlike u organizaciji produkcije, kreativnom pristupu i postprodukciji u odnosu na ono što je standardno kod nas?
Saradnja sa Apple TV+ timovima predstavlja iskustvo koje vas uvodi u potpuno drugačiji, visoko strukturisan sistem produkcije. Svaki segment procesa, od pripreme do završne postprodukcije, funkcioniše kroz precizno definisane protokole, sa jasnim procedurama, rokovima i odgovornostima. Timovi su znatno veći nego kod naših projekata i svaka faza rada obuhvata brojne specijalizovane odeljke. Produkcija podrazumeva veliku administraciju i striktno praćenje brojnih protokola, najviše u pravnom segmentu, gde je akcenat na ugovorima, pravima i zaštiti materijala.
U poređenju sa domaćom praksom, gde se često oslanjamo na agilnost i improvizaciju u rešavanju problema, Appleov model donosi maksimalnu sledljivost i preciznost. Ta predvidivost otvara prostor za više fokusa na kreativne odluke, jer se produkcija oslobađa „gašenja požara“ i ad hoc rešenja. Za nas je to iskustvo bilo dragoceno ne samo kao uvid u visoke standarde globalne industrije, već i kao podsticaj da unapredimo sopstvene interne procese i podignemo ih na nivo koji omogućava ravnopravnu saradnju sa najvećim svetskim partnerima.
Posebno zadovoljstvo za nas kao produkciju bilo je to što smo kroz ovaj projekat na Apple TV+ mogli da predstavimo deo Srbije i srpske kulture publici širom sveta. Umesto da Beograd ponovo „glumi“ neki drugi grad, prikazali smo jug Srbije u njegovoj punoj autentičnosti – u svakodnevnom životu i radu, u tradiciji proizvodnje i kroz detalje poput čuvenih ljutih paprika koje su postale svojevrsni simbol tog kraja. Na taj način publika je imala priliku da upozna jednu posebnu i živopisnu dimenziju naše zemlje, što smatramo značajnim iskorakom i za domaću produkciju i za kulturni identitet koji želimo da predstavimo svetu.
U kontekstu rastuće međunarodne potražnje za regionalnim pričama i lokacijama, kako vidite ulogu Srbije kao produkcione baze – ne samo u smislu servisa, već i kao izvora sadržaja i talenata?
Srbija se već dokazala kao pouzdana i konkurentna servisna baza: imamo iskusne timove, raznovrsne lokacije i dobro razvijenu infrastrukturu. Međutim, sledeći korak je da se profilišemo i kao izvor originalnih priča i talenata. To znači da ne treba da budemo samo destinacija gde strani projekti dolaze da snimaju, već i mesto odakle dolaze autentične ideje i sadržaji koji imaju globalni potencijal.
Naš fokus je da razvijamo projekte koji su ukorenjeni u lokalni kontekst, ali dovoljno univerzalni da komuniciraju sa međunarodnom publikom. To podrazumeva ulaganje u scenarističke timove, razvoj showrunner modela i kontinuirano obrazovanje kroz međunarodne radionice i programe. Paralelno, važno je jačati domaće postprodukcione kapacitete sa sertifikatima priznatim na svetskom nivou, kao i graditi IP ekosistem koji jasno reguliše autorska prava, rimejk i format prava.
Uloga Srbije nije samo da bude set ili pozadina, već da postane ravnopravni učesnik u kreiranju globalnih narativa. Verujem da upravo kombinacija bogate lokalne kulture, talenata i sve razvijenijih produkcionih standarda daje mogućnost da Srbija u narednim godinama postane i servisni centar i izvor inspiracije za međunarodnu industriju.
Koliko su domaće produkcione kuće spremne da odgovore na zahteve globalnih striming servisa – i u pogledu razvoja projekta, i u pogledu produkcionih i tehničkih standarda? Šta su po vašem mišljenju prioriteti za dalji razvoj industrije u Srbiji?
Domaće produkcione kuće su pokazale da mogu da odgovore na veoma visoke produkcione i tehničke zahteve globalnih partnera. Naš sektor ima značajnu prednost u agilnosti i efikasnosti, a kvalitet produkcionih timova i postprodukcijskih kapaciteta je u poslednjih nekoliko godina podignut na nivo koji omogućava realizaciju i najzahtevnijih projekata. Međutim, ono što i dalje nedostaje jeste sistemska podrška razvoju projekata. Streameri očekuju detaljno razrađene biblije, writers’ room procese i proof-of-concept materijale kao standard, dok su kod nas takvi alati još uvek izuzetak.
Drugi izazov je standardizacija tehničkog pipeline-a: od dnevnih materijala do finalne isporuke, uključujući različite verzije titlova, prilagođavanje sadržaja za pristupačnost i stroge QC procedure. Podjednako važan segment su pravna i finansijska usklađivanja: međunarodni partneri traže jasne i transparentne ugovore, kao i predvidive planove finansiranja i recoupmenta.
Prioritet za dalji razvoj industrije u Srbiji vidim u tri pravca. Prvi je ulaganje u razvoj serijskih projekata i scenarističke timove koji mogu da kreiraju sadržaj globalnog dometa. Drugi je jačanje postprodukcijskih centara i sticanje međunarodnih sertifikata koji potvrđuju tehničku pouzdanost i kvalitet. Treći je obrazovanje i obuka mladih talenata kroz programe u saradnji sa međunarodnim strimerima i studijima. Time bismo domaćim produkcijama omogućili da ne budu samo partneri u servisima, već i ravnopravni kreatori originalnog sadržaja na globalnom nivou.
U poslednjih nekoliko godina, filmski podsticaji koje nudi Srbija odigrali su ključnu ulogu u privlačenju stranih produkcija. Kako ocenjujete efikasnost postojećeg modela insentiva iz perspektive dugoročnih koprodukcija i serijskih formata, i koje biste eventualne izmene ili unapređenja videli kao strateški korisne za dalji razvoj tržišta?
Model podsticaja u Srbiji pokazao se kao izuzetno efikasan i konkurentan, jer je privukao ne samo velike međunarodne produkcije već i značajan broj domaćih filmova i serija. Njegova predvidivost i stabilnost donedavno su davali producentima sigurnost da planiraju projekte različitih formata i obima, a nama kao domaćim producentima taj mehanizam je bio razlog za ponos, jer je snažno doprineo jačanju industrije i povećanju međunarodne vidljivosti naših sadržaja.
Međutim, nedavna izmena uredbe kojom domaći investitori više nisu prihvatljivi korisnici predstavlja značajan izazov. Ovakva odluka stavlja domaće producente i investitore u neravnopravan položaj i direktno utiče na smanjenje potencijala o kojima sam govorila u prethodnim odgovorima. Dodatnu zabrinutost izaziva i način na koji je promena uvedena, u toku godine i bez prethodne konsultacije sa strukom, što unosi dozu neizvesnosti i može narušiti poverenje međunarodnih partnera.
Verujem da bi stabilnost i kontinuitet sistema podsticaja najbolje bili osigurani ako bi on bio regulisan zakonom, a ne uredbom, kako bi se izbegle iznenadne i parcijalne izmene. Takođe, ključno je da institucije uspostave dvosmernu komunikaciju sa strukom i predstavnicima udruženja, jer su upravo oni prvi na koje svaka promena neposredno utiče. Takav pristup bi obezbedio ne samo sigurnost za domaće i strane partnere, već i održivi razvoj celokupne audiovizuelne industrije u Srbiji.
Važno je podsetiti i na ekonomske benefite koje sistem podsticaja donosi zemlji u celini. Dobro je poznato da se za svaki uložen evro kroz podsticaje višestruko vraća u budžet države i lokalnu ekonomiju – kroz zapošljavanje, poreze, razvoj infrastrukture i promociju zemlje. Upravo zato je stabilnost ovog modela od strateškog značaja, jer se njegov efekat meri ne samo u kulturnom,već i u jasnom ekonomskom doprinosu.