Neposredan i uzbudljiv intervju koji svako ko želi da se bavi produkcentskim poslom ili osnuje svoju produkciju treba da pročita. Minja Jovanović, ispred produkcije She films nam je otkrila kako je dobila prvi posao, prvi projekat i kako je za samo nekoliko godina uspela da realizuje na desetine inostranih reklama, stekla dobru reputaciju među francuskim klijentima, kao i prepoznatljiv stil rada.
Kako si počela da se baviš advertajzing produkcijom?
Često volim da kažem da se cela moja karijera, koja sada traje već 10 godina, dogodila slučajno. Međutim, ljudi iz okruženja me često ispravljaju i ljute se jer znaju koliko neopisivu želju sam imala da se bavim ovim poslom. Ništa drugo za mene nije postojalo, ali bukvalno ništa.
Na prvoj godini studija sam radila na 7 studentskih filmova u isto vreme, i jedan od reditelja me je preporučio producentu filma Parada, gde sam volontirala, a moje prvo zaduženje bilo je držanje kišobrana Nikoli Koju kad god izađe na sunce. Mojim kolegama sa klase je to bilo smešno, ali ja sam bila presrećna samo zato što sam tu. Nakon tog filma, kostimografkinja me je preporučila kolegama iz Red produkcije, koja je u to vreme definitivno bila među najvećima u regionu. Posle završenog projekta na kome sam radila sa njima, nastavila sam da dolazim u njihove kancelarije, iako nisam imala zaduženja, jer sam htela da znaju da mogu da računaju na mene ako im treba neka pomoć za nove projekte. Nakon nekoliko nedelja sam se zaposlila u Red produkciji i to sa samo 19 godina, i ostala narednih 6.
Kako vidiš svoju producentsku ulogu i šta je to što čini producentski posao u međunarodnom advertajzingu? Koje veštine si razvila radeći?
Međunarodno poslovanje je nesto što mi je uvek bolje išlo nego lokalno. Tako se nekako namestilo. Postala sam producent sa nepunih 21, i na lokalnim projektima sam vrlo osećala predrasude zbog mojih godina, dok na stranim projektima to nikad nije bio slučaj. Strani projekti su bili uvek zahtevniji i nekim logičnim sledom sam gotovo isključivo radila samo na stranim projektima.
Ono što ja uvek navodim kao evidentan problem lokalne produkcije jeste taj da svaki relativno dobar organizator misli da je producent, a po mom mišljenju razlika je ogromna. Producent je osoba koja stvara sve emotivne i tehničke preduslove kako bi se jedan projekat realizovao u svom punom kapacitetu. On ili ona mora da kreativno razume projekat, da zna da podseti reditelja šta je važno za projekat kada mu duh klone, a na šta ne mora da troši snagu. Dužnost producenta je da kreira povoljnu klimu i atmosferu kako bi svi dali svoj maksimum, da prepozna potencijalno lošu komunikaciju i energiju između svojih članova, da je predupredi i vrati situaciju na pravi put, u korist projekta.
Sa iskustvom se razvije veština predviđanja događaja koji dolaze, barem dva, ako ne tri koraka unapred. Zatim, pomenula bih i pravilno delegiranje, jer producent može da razvija svoj posao na viši stepen jedino ukoliko projekat na kom trenutno radi raspodeli na ljude kojima nauči da veruje.
Šta je poslednje što si naučila, a da ti je bilo korisno za posao?
Dosta sam razmišljala o ovom pitanju. Saveti mojih starijih i iskusnijih, i pre svega dobronamernih, kolega i koleginica producenata su bili da treba manje da pokazujem emocije, da producent mora da ima neku vrstu ,,poker face-a’’. Ja sam probala to da primenim, doduše vrlo kratko. Shvatila sam da to nije moj pravac i da mi je u redu da mi se sve vidi na licu, i da ne moram da gradim samopouzdanje tako što ću da krijem emocije.
Da li to ima veze sa nazivom She films? Uvođenje ženskog principa u vođenje posla?
Mislim da ovo nema veze sa samim nazivom She films, nego sa jednim novim pristupom modernom poslovanju. Nećemo reći da je to ženski princip nekog poslovanja, ali možemo da kažemo da je to princip koji žene mogu da prezentuju svetu. Mislim da su i dečaci prilično emotivni samo im niko nije rekao da mogu i tako kroz svet.
Kada sam otvorila She films, strašno sam želela da se malo naše tržište razmrda, da se dese neki novi reditelji i rediteljke u domaćem advertazjingu, da klijentima bude normalno da, uslovno rečeno, rizikuju ako im se dopada ideja, bez straha da neće biti dobro jer je neko debitant. Sada nakon tri godine našeg poslovanja mogu da se pohvalim da smo u početku imali 80% debitanstkih ostvarenja sa Đorđem Stanimirovićem, Sarom Marković, Leonardom Finstnerom i Lazarom Bodrožom. Mislim da je to vrlo povezano sa pokazivanjem te emocije, koja defakto uliva poverenje jer je realna i stvarna, i to se vidi.
Ako zanemarimo pandemiju, koji su najveći izazovi produkcije u advertajzingu? Kako izgleda biti na čelu produkcijske kuće?
Kada sam započela svoju produkciju, znala sam da sam prilično dobar producent, ali nisam znala kakav sam vlasnik firme, jer je to zaista poseban posao. Odjednom se svi konsultuju sa tobom, a ti nemaš sa kim da se dalje konsultujes. To moraš da prihvatiš kao ulogu i da donosiš veliki broj odluka na dnevnom nivou, od nekih banalnih svakodnevnih kao sto je izbor espresso kafe u kancelariji, do nekih zaista velikih kao sto su strateške iIi finansijske odluke. Lično, verujem u veliku moć detalja i dalju konotaciju koju briga za njih nosi. Mislim da je svaka odluka bitna, a verovali ili ne jako je bitno i kakvu kafu služiš u kancelariji.
She films je produkcija koja se vrlo bavi detaljima. To je zaista jedan od osnovnih mantri po kojoj merim uspešnost nekog projekta. Uvrstila sam taj princip u matematičku formulu. U tom smislu She films se najviše posvećuje klijentima koji dolaze sledeći put. Defiitivno je veći izazov da oduševite nekoga ko vas već poznaje, nego nekog novog. She films baš želi da pokaže suprotno, da veliku pažnju usmeri ka održavanju stalnih klijenata, i da im se radujemo kao da je prvi put. Verujem da nas i to čini posebnim, to je najčešći komentar koji dobijam.
Šta su najveći izazovi na dnevnom nivou, a koji su najveći izvori zadovoljstva samog posla?
Mi smo imali tu sreću da je prvi projekat stigao 7 dana nakon otvaranja firme a za njim i ostali, mnogo više nego što smo planirali. Tako da nisam ni stigla previše da razmišljam o svakom koraku, jer bih verovatno i previše razmišljala, što nije poenta. Znamo koliko naš posao zahteva brzu reakciju i konstrolisanje radne temperature među timom. Na dnevnom nivou najveći je izazov da ne ostavljaš ništa za sutra čak i one stvari koje objektivno možes.
Najveći užici su kada osetiš leptiriće u stomaku povodom neke odluke koju si morao da doneseš, a ispostavi se kao dobra. Leptirići u stomaku su generalno dobra stvar u poslu, a ja ih osećam često. Vrlo su mi važni i trudim se da ih održavam.
Koji je bio prvi projekat koji si radila kada si osnovala svoju produkcijsku kuću?
Prvi projekat je bila globalna kampanja za Renault za koju je snimanje trajalo 5 dana, a odmah potom i globalna kampanja za Daciu sa 4 dana snimanja, što je za jednu firmu koja počinje zaista velika stvar, delom zbog kontakata, a mnogo više zbog samog pozicioniranja firme na početku.
Kada sam otvarala firmu nisam znala kako da dođem do novih klijenata, samo sam znala da ne želim da radim sa klijentima produkcije u kojoj sam radila. Poslala sam desetak ,,blind mail-ova’’ produkcijama koje sam našla na internetu, i niko mi nije odgovorio. Požalila sam se drugu koji radi u JP Morgan banci u Londonu. Rekao mi je da nemam na šta da se žalim kada sam poslala 10 mailova, jer moram da posaljem 330 da bi mi se 10 vratilo. Ja sam na kraju to bukvalno i uradila, petnaestak odgovora sam dobila, jedan od njih je bio Renault. Nakon toga sam otišla u Pariz, imala 7-8 sastanaka, koji su svi rezultirali projektom. Poslednji posao koji smo radili pre mesec dana datira od poslednjeg neostvarenog sastanaka u Parizu. Najveći broj naših klijenata dolazi iz Francuske, što je dosta koristno s obzirom da Francuska diktira trendove u kinematografijiji na svetskom nivou
Koji je najveći projekat do sada koji si realizovala?
Najveci projekat koji sam realizovala je snimanje za Honda nove modele četiri tipa njihovih motora. Snimali smo 15 dana svuda po Hrvatskoj, od Zagreba preko Istre, do Dalmacije. Bio je vrlo zahtevno logistički, a ja sam tada bila još mlada producentkinja bez velikog iskustva. Najzahtevniji momenat je bio njihov stil realizovanja projekta, sa 3 producenta koja se smenjuju, a ja sam na toj funkciji bila jedina sa naše strane. To je jedan od retkih projekata koji je zaista protekao besprekorno, i gde smo svi u ekipi baš dosta naučili.
Šta za tebe znači biti deo neke veće mreže ili profesionalne asocijacije?
Mislim da je vrlo važno biti deo neke veće mreže ili profesionalne asocijacije. To je ključno za napredovanje kinematografije na nivou države, a sama mreža je jaka koliko je jaka njena najslabija karika. Profesionalona asocijacija, omogućava standarizaciju samog posla, što je stvarno ključno za napredak. Ne volim kada čujem da je neki projekat bilo koje produkcije protekao loše, jer je to loše za reputaciju države, a profesionalne asocijacije, kao što je SFA se upravo time bave.